Nasloviti knjigu prosto „Život“ može se nekom učiniti dibidus trivijalno, a i bilo bi trivijalno da iznad naslova ne stoji ime autora, u ovom slučaju Kita Ričardsa. Jer, ako iko ima prava da tako nazove svoju biografiju, onda je to gitarista Rolingstonsa.
Iz mnogih razloga. Kao ljuti fan Stonsa, naročito Ričardsa, razumljivo je da sam knjigu odmah kupio i ostavio je na stranu, do mrtve jeseni, doba godine u kome se čitaju debele knjige.
Znao sam i ranije puno detalja iz Kitovog života, kao uostalom i većina stanovnika ove planete, ali to, da kažem, znanje nije bilo sistematizovano. Intervju ovde, intervju onde, trač tamo, trač ovamo. Ama nedostajala je celina. Interesovali su me i Kitovo detinjstvo, dečaštvo i mladost, a o tome se nije mnogo pisalo. Nije bilo vremena, ako razumete šta hoću da kažem.
Elem, cenjeni publikume, saznao sam mnogo stvari o životu iz Ričardsovog „Života“. Teško bi bilo reći da je Kit intelektualac, ali je nesporno inteligentan čovek sa odličnim darom zapažanja. Čitajući „Život“ saznaćete mnoge stvari ne samo o autoru, nego i o istoriji rok muzike pa čak i o engleskom društvu. Jer znate šta, Kit bi napravio veliku karijeru i u SFRJotu jer je ispunjavao sve uslove: bio je poreklom iz „siromašne radničke porodice“, mada u Jugi ne bi dogurao dalje od Romanitara. Iz siromašnih radničkih porodica su manje-više svi članovi Stonsa, što neke nije sprečilo da na kraju ponesu titulu „ser“.
Kako je to bilo moguće u Engleskoj i zašto ovde ne bi bilo? Evo zašto. Iz Kitovog „Života“, naime, saznajemo da u Gordom Albionu prenemaganje, laganje i proseravanje nemaju nikakvu prođu. S druge strane, Gordi Albion nikoga ne tetoši. Država ti plati osnovnu školu, pa ti posle gledaj šta ćeš. Najčešće to bude – pravac fabrika. Kit i kompanija su to na vreme ukačili, nije im se išlo u fabriku, pa su prilegli na posao, svirali, vežbali, svirali vežbali, i na kraju postali legende.
Ja sam, recimo, mislio da je Engleska pedesetih bila bogata zemlja i da momci koji su nameravali da sviraju nisu bar imali problema sa opremom. Kad, ne lezi vraže. Sve kao što je bilo i ovde. Krpe se puknute žice, kupuju se polovne gitare pa se stavljaju pravljeni magneti, uključuju se bendovi u radio-aparate i pravljena pojačala. Bil Vajmen bio pravi hadžija jer je imao Vox Ac30. Ovde su mnogi, recimo, imali Vox Ac 30. A nikada nismo imali nešto nalik Stonsima. Zato što ovde laganje, prenemaganje i proseravanje imaju prođu.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
