Evropa je konsternirana nasiljem migranata sa severa Afrike nad građankama Kelna u noći dočeka nove godine. Konzervativni, desničarski, zatim i filonacistički evropski mediji likuju nad ovim događajem kao nad krucijalnim dokazom svog, najzad ispunjenog, predviđanja i upozoravanja da sva vrata i sve prozore na Zapadnoj Evropi treba dobro zaključati pred najezdom Arapa sa istoka i juga. Nemački ministar pravosuđa Hajko Mas izjavljuje da ovo nasilje – u kojem ima pokradenih i seksualno uznemiravanih žena, s nekoliko slučajeva silovanja – nije ništa drugo do „slom civilizacije“. Ovaj emfatični izraz u Nemačkoj se inače koristi kad se govori o duhu nacionalsocijalizma, koji je za Hitlerova vremena obuzeo većinu njenih građanki i građana.
Incident u novogodišnjoj noći na glavnom kelnskom trgu – na železničkoj stanici, jedinom zavičaju svih migranata – pod kelnskom gotskom katedralom, bez sumnje je zlo. Ali, to zlo nije pravilo migrantskog habitusa, kako to hoće da vidi zao pogled konzervativnih, desnih i filonacističkih ljudi i medija, medijuma i sredstava javnog informisanja. Migrantski habitus je uzrokovan zlom. To zlo je organizovano u samom pogledu, dakle, u nazoru takozvanog najcivilizovanijeg i svakako najbogatijeg dela sveta, i ono je neuporedivo opasnije i masovnije od erupcije nasilja koje se, kao bes uskraćenog, a ne kao bahatost presićenog, provalilo poput čira na glavnom trgu u Kelnu.
Da bismo razumeli bit problema, morali bismo da razumemo strukturu tog pogleda, u čijem je srcu kapital-vrednost. Ovde ćemo u nekoliko citata trojice pisaca sa američke, evropske i severnoafričke strane sveta, pokušati da u manifestacijama tog pogleda ocrtamo nevidljivu njegovu strukturu, u čiju je suštinu najjasnije pronikao još Henrik Ibzen kad je govorio da „zastarela istina postaje laž“.
Čarls Simić, američki pesnik srpskog porekla: „Ne razmišljam uopšte o Evropi kao o Evropi. I dalje razmišljam o svakoj od tih zemalja u Evropi zasebno. Kad si u Engleskoj, ne možeš ni da razmišljaš o Evropi. Moji prijatelji, engleski pesnici, kažu mi da kod njih, čim otvoriš usta, klasni rat počinje. Tačno znaju iz kog dela Engleske dolaziš i šta ti je otac bio. Odličan pesnik, Sajmon Armitadž, pričao mi je da mu je posle jednog čitanja poezije na Oksfordu, dok se pio šeri, jedan stari gospodin profesor rekao: 'Gospodine Armitadž, primetio sam da u nekim vašim pesmama aludirate na klasike, rimske i grčke. Kako sme neko ko dolazi iz tako niskog socijalnog sloja da govori o klasicima?' Pitao sam Armitadža: 'Jesi li ga mlatnuo po njušci?'. 'Hteo sam', odgovorio je, 'ali to nisam učinio. To je Engleska'.“
Alber Kosri, francuski pripovedač egipatskog porekla: „Ja sam čovek koji voli život. Iz te ljubavi je nastala moja doktrina: nepomućena radost. Mnogi ljudi su tek puki prolaznici kroz život i nemaju vremena za radost. Meni slobodu daje to što ne posedujem ništa od materijalnih dobara… Moji junaci su prijatelji, oni koji žive kao ja, razmišljaju o životu na isti način kao ja. Njih sam ujedno i najbolje upoznao u Egiptu. To su puki siromasi, skitnice, sitni lopovi, prosjaci, prostitutke… Beda i siromaštvo je njihov intelektualni luksuz koji im dopušta da bez ikakve griže savesti uživaju u neradu. Oni znaju da je svet u kojem žive prevara. Ilegalna krađa je, zato, odgovor na legalnu krađu, na laži i korupcije moćnika. Prosjačenje je metafora za nemanje i sve duboke životne frustracije… Ja nisam nikakav teoretičar revolucije! Ja sam antikapitalista i težim socijalnoj pravdi! Sav taj siromašni svet nije ništa drugo nego otpad kapitalističkog društva… Ja sam srećan i kad hodam uz pomoć svog štapa.“
Slavoj Žižek, engleskopišući filozof slovenačkog porekla: „Stvarna sloboda misli danas znači slobodu da se u pitanje dovede dominantni liberalno-demokratski 'postideološki' konsenzus, ili ne znači ništa! Uzmimo dve glavne teme današnjih radikalnih akademskih krugova u Americi: postkolonijalne i kvir (gej) studije. Problem postkolonijalizma je bez sumnje suštinski značajan. Međutim, 'postkolonijalne studije' teže da taj problem prevedu u multikularističku problematiku 'prava na naraciju' kolonizovanih manjina o svom iskustvu žrtve, problematiku mehanizama moći koji guše 'drugost', tako da, na kraju, učimo to da je koren postkolonijalne eksploatacije u našoj netoleranciji prema Drugom i, štaviše, u našoj nesposobnosti da se suočimo sa onim što je suzbijano u nama i od nas samih. Tako je političko-ekonomska borba, na nevidljiv, skriven način, pretvorena u pseudopsihoanalitičku dramu subjekta nesposobnog da se suoči sa svojim unutrašnjim traumama…“
Na sceni je ekonomsko-politička borba. Privilegovani štite svoje privilegije i stvaraju političke doktrine i zakone koji opravdavaju ekonomsku i političku privilegovanost. Uskraćeni se bore ili za participaciju u tom i takvom sistemu ozakonjene privilegovanosti, ili, pak, padaju na nivo lumpenproletera koji čemer svoje utučene autoritarne svesti iskaljuju na nevinim prolaznicama. A ko se bori za promenu tog sistema elita i za uspostavljanje socijalne pravde?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
