Ime nije bitno

 Kao što iz bogatog iskustva znamo, sladunjavost, funkcionalna nepismenost i lažljivost ključne su odlike srpskog tabloidnog novindžiluka, pa mi stoga nije cilj da ulazim u sitna crevca besmislenog novindžikinog uratka čiji je cilj bio da nam dočara stravičnu atmosferu prištinske srbomržnje, tim pre što u uratku ima i komičnih detalja. Uzmimo ovaj. Novindžika pokušava da u neprijateljskom okruženju pronađe hotel, pa na ulici zaustavlja jednu ženu i na engleskom je pita a da kuda da ide. Misleći u naivnosti da je novindžika vaistinu Engleskinja, žena predusretljivo počne da objašnjava, ali kada se poslenica pisane reči – pazite sad ovo – zajebe, pa umesto beležnice izvadi – srpski pasoš, e, onda Rogonja dolazi po svoje, predusretljivost se gubi i nama ostaje samo da zahvaljujemo Bogu što se novindžika živa i zdrava vratila u redakciju.

Kao što napred naznačih, naša prava tema je replika „ime nije bitno“, verovatno jedine tri istinite reči u Blicovoj reportaži kosovske strave i užasa. Koliko smo samo puta u proteklih dvadeset i pet godina u novinčinama i po televizijetinama pročitali i čuli te nadasve istinite (i često spasonosne) reči – ime nije bitno. I fakat! Tamo gde je kolektiv/nacija sve, ljudska ličnost, a kamoli njeno ime uopšte nije bitno. Ali ako nije bitno, lako može biti opasno, pa ga je – kad na nekoga nasrne neko iz takozvanih medija – ponajbolje prećutati. Pa ga je, eto, prećutala i baka sa kosovopoljske pijace, iako nije rekla ništa zbog čega bi mogla zažaliti, iako – u stvari – nije rekla ništa što bi uopšte vredelo pročitati. Ali, za svaki slučaj…

E sad vi, čestnejši đuturimi, produmajte kakva je budućnost država i društava u kojima se ljudi – često s dobrim razlogom – plaše da otkriju svoj identitet, tačnije identitetovu firmu, jer je identitet nešto mnogo više i dublje od imena. Mračna, rekao bih. Uzgred, to me je podsetilo na davni orijentalni vakat i lepi orijentalni običaj da se (po ondašnjim kriterijumima) nevažnim stvorenjima uopšte ne daju imena, osim čisto opisnih – „cotavi“, „mali“, „crni', itd. Iliti u naše (moderno) vreme – „baka“, „časna starina“ ili već neki sličan mufljuzluk iz sumornog fundusa srpskog novindžiluka. Kao da čujem glasove onih zbog kojih se „bake“ i „časne starine“ boje da otkriju svoja imena: Vremena su teška, naš narod je u strašnoj opasnosti, budite srećni što ste deo našeg naroda i ne talasajte, a ako budete dobri, jednog dana ćete dobiti i imena. A taj dan će – ovo je već moj glas – doći na kukovo leto, jer su ljudi bez imena – niko i ništa.