Ko to tamo ne peva?

Najpre, za one koji ne znaju, ukratko šta se dogodilo: „Vrlo mirno spavam, vrlo mirne sam savjesti i ruke su mi vrlo čiste, posebno od vremena od kako ni u protokolarne svrhe ne moram da ih pružim Vojislavu Koštunici“ – kazao je u srijedu crnogorski premijer Milo Đukanović novinarima u parlamentu, komentarišući pitanje predsjednika Demokratske stranke Srbije i bivšeg prvog čovjeka SRJ Vojislava Koštunice, da li su mu (Đukanoviću) „ruke čiste i savjest mirna po pitanju ubistva Duška Jovanovića“. Premijer Đukanović je u ponedjeljak na pres-konferenciji rekao da je Jovanovića ubio „onaj kome je najviše koristio dok je bio živ“, što je Koštunica, u izjavi podgoričkom listu Dan, okarakterisao kao „monstruozne, mračne i podmukle optužbe“. Đukanović je u okviru ovih ponovio i optužbe o „političkom kišobranu“ za ubistvo premijera Zorana Đinđića, od čijeg se ubistva nedavno navršilo 10 godina.

Dakle, odmah da budemo jasni: Autorka ovog teksta se o ovoj optužbi, kao ni o odgovoru na nju ne stavlja ni na čiju stranu, jer svaki komentar nekog malog novinara iza kojeg ne stoje moćne službice nit je kome potreban, nit koristan, a da se takvom novinaru „glasnokukurekaloviću“ takvo šta bez razloga obije o glavu, to gledamo svakodnevno, prateći zgode i nezgode malih poslenika sedme sile koji ne umeju, siroti, da prepoznaju snagu prvih šest sila, i njihovo neprikosnoveno pravo da poseduju sve: novac, moć, medije, pojedinačne novinare, istinu.

Pa, zašto onda pominjem ceo ovaj slučaj? Zato što svakog čoveka mora živi stid da pojede kada u desetoj godini od ubistva premijera čuje kako predsednik, pazite, ne Crne Gore, već ma koje države, pominje u takvom kontekstu ekspredsednika, ekspredsednik mu odgovara na način kako je to učinio Koštunica, a da niko, slovima i brojem – niko iz državnog vrha Srbije, koja vrvi od tužbi, hapšenja, borbe protiv kriminala, korupcije, itd, ama ni da prozbori slovo, kao da niko od ove dvojice političara ništa nije ni rekao. Znate, to zaista ne može biti normalno. I ostavlja veoma loš utisak na građane. Ko god da tu ne govori istinu, od našeg vicepremijera, ili premijera ili već nekog, ali najpre Aleksandra Vučića, očekivalo bi se da u cilju nastavka normalizacije odnosa u regionu, i neuznemiravanja građana u Srbiji, kaže bar nešto.

Možda smo svi mi puki naivci kada smatramo da ovo nije čarka dva vrapca u prašini, već dvojice visokih političkih ličnosti, te da zaslužuju makar kakvo objašnjenje, pogotovo od srpskog državnog vrha koji nam svakodnevno sve objašnjava, možda. Ali država koja upadljivo ne komentariše ni makac, ni levo ni desno, a sa obe strane pljušte ovakve optužbe, zaista ne uliva neko poverenje.

Da ne bi medija, ne bismo ni saznali kako su se dopisivali Milo i Voja. Možda je to i u redu, protokolarno. Možda je to privatna čarka. Ali čak i ako jeste, očekujemo da se i naš državni vrh oglasi o ovom sporu. Ili ćemo čekati da pola Evrope komentariše način razgovora predsednika CG i bivšeg predsednika SRJ, pa da onda i naši beknu. Kad dobiju inštrukcije. Molim lektora da ostavi slovo „š„ u reči „inštrukcija“. Molim urednika da i ovu molbu lektoru ostavi u tekstu.

Sve molimo da se sete razlike između junaštva i čojstva Marka Miljanova, i da se prema tom neprevaziđenom moralnom imperativu svakodnevno i u svim prilikama ponašaju. U potpisu: Mi, mali pilići.