Makijaveli i Maki

U Srbiji su uoči decenije od 5. oktobra umalo na lomači spalili Makija, lice odranije poznato organima gonjenja i Ivici Dačiću. Maki na lomači uoči godišnjice 5. oktobra, to mu simbolički dođe isto kao dodeljivanje ordena američke zastave sa lentom Osami Bin Ladenu uoči 11. septembra. Maki koga hapsi ministarstvo Ivice Dačića, a po nalogu organa ministarstva u kome je državni sekretar istaknuti eks-otporaš, to mu, opet, dođe kao dobra ideja da se svečana akademija povodom petooktobarskog jubileja zove: „Deset upola s lukom“. A prigodna večera posle akademije: „Maki za dese(r)t“. Stvar je razrešio predsednik Boris Tadić – kako je udesila ironija sudbine, on se u utorak uveče vratio iz Estonije, članice EU, i shvatio, kako je rekao, da imamo problem. Vrlo zanimljiv problem za zemlju u kojoj i nije neki problem što deset godina nije dostigla makar estonske visine.

– Imamo problem. Maki je u zatvoru. Hteo je da zauzme valjevsku opštinu… – rekao je šef kabineta još na aerodromu.

– Što? Je l’ hoće da bude gradonačelnik Valjeva? Trebalo ga je obavestiti da su veće pare su upravnim odborima – konstatovao je predsednik.

– Ne. Hteo je da sruši Miloševića?

– Gradonačelnik Valjeva se preziva Milošević? Pa mogli su da nađu nekog sa manje iritantnim prezimenom – ljutnuo se šef države na ovu nesmotrenost kadrovskih službi DS.

– Ma ne… Hteo je da sruši Slobu Miloševića…

– Slobu Miloševića!? On nije normalan. Pa je l’ mu rekao neko da smo MI već srušili Slobu Miloševića, još pre 10 godina, upravo pišem govor za svečanu akademiju radnog naziva „Deset godina za desetku“. I pomirili smo se u međuvremenu sa njegovom mnogobrojnom rodbinom. Uzgred, da li ste poslali pozivnicu vicepremijeru Dačiću, on treba da sedi levo od mene?

– Jesmo. Ali, predsedniče, ne razumete – on je hteo da sruši Slobu Miloševića pre 11 godina, i tek sad su ga uhvatili… To jeste uspeh naših organa gonjenja, ali nama ne ide u prilog. Znate, javnost se uzburkala… Ispada da MI koji smo srušili Miloševića, hapsimo i ostale koji su pokušali da sruše Miloševića. To je isto kao da je Tito uhapsio Batu Živojinovića zato što je pokušao da zemlju oslobodi od Švaba…

– Vazduh trepti kao da nebo gori. Sprema se oluja. Znam. E, dakle, ni do evropske Estonije ne mogu da skoknem, a da vi ovde ne napravite neki problem – i dalje je bio ljut predsednik, kada mu je zazvonio telefon. Bio je to Homen. „Zdravo, Slobodane“ – javio se predsednik ozbiljnim tonom – „je l’ to počeo šesti oktobar?“

Maki je sve to vreme sedeo u zatvoru i razmišljao unazad: „Je l’ to ovde počeo 4. oktobar?“

Ko se uopšte seća tog Makija? Verovatno ni onaj anonimni policajac, predstavnik države na srpsko-bosanskoj granici u nedelju uveče nije imao pojma ko je taj – ime mu se ne provlači po novinama, nema funkciju, nema stranku, nema firmu, nema rezervisano mesto u UO, nema odrednicu u enciklopediji, nema pozivnicu za svečanu akademiju, nije ministar, nije portparol, nije državni sekretar, nije tajkun, nije ušao na „Farmu“, nije niko…

Potpuno neshvatljiva pojava – umesto da zatraži svoje delić demokratske Srbije, ko i ostali prvoborci – „moje je odavde dovde“ – on slika po zidovima i plafonima crkvi. Ma je l’ moguće, braćo i sestre, da za ideale ginu samo budale, freskopisci i moleri- zapitaće se svaki koji politiku ne shvata kao veštinu mogućeg – već kao veštinu novih poslovnih mogućnosti.

Taj Peti oktobar i jeste, ruku na srce, bio MAKIjavelistički poduhvat. Jedni su na barikade išli jer su verovali u ono u šta je verovao i Maki – sasvim nešablonski lik, mešavina Konana varvarina i Vilijama Volisa, ubeđen da Miloševića treba srušiti kako bi se okončalo jedno demonsko razdoblje. Drugi su, pak, samo na rečima verovali u Makijevu teoriju. Potajno im je bila bliža Makijavelijeva, ispostavilo se deset godina kasnije, kada je cilj samo retkima opravdao sredstva. Većina ostalih i dalje misli da živi u jednoj molersko-farbarskoj državi, gde su sve ikone iz devedesetih potpuno nevine, dok su najsumnjiviji ikonopisci.

– I’m too old for this shit – pomisliće, poput Denija Glovera u „Smrtonosnom oružju“, mnogi petooktobarski idealista koji je u međuvremenu skapirao da ovde samo nepravda i glupost ne zastarevaju.