Mi o Vuku, a Vuk o nama

Uprkos zajebantskom uvodu, tema ove kolumne je ozbiljna – „Vuk Karadžić po ko zna koji put među Srbima“. Predrag, dakle, J. Marković potegao pa u Politikinom kulturnom dodatku objavio tekst o „zaima“ i „protivima“ Vuka. Da ne bude zabune – dobar tekst. Ali, nadžak kakav sam, ipak imam neka zakeranja. Rečeni tekst – iako pisan sa neskrivenim simpatijama za Vuka – uopšte ne liči na ona bezbrojna svečanoakademijska, vukopoklonička proseravanja. Naprotiv! Sa mnogim Markovićevim stavovima drage ću se volje složiti, tim pre što sam odavno „revidirao“ i što držim da je Vuk i njegova rabota najbolje što smo mogli izvući – ne od Vuka – nego od nas, jebo ti nas. Da nismo bili (i ostali) ovakvi kakvi smo, fasovali bismo nekog boljeg Vuka.

Inače, srpski jezik je prošao mnogo bolje od Srba zato što je jezik duhovni fenomen koji političko (i svako drugo) nasilje trpi samo do izvesne mere, pa se onda „samoorganizuje“ i ponovo se vrati na svoje. Danas je srpski jezik (naravno, za ono malo Srba koji ga dobro znaju) jezik bogat, izražajan, otvoren za svakovrsne suptilnosti i finese. Uobičajeno plašilo vukopoklonika da bismo – da ne bi Vuka – govorili kao likovi iz romana Milovana Vidakovića, uopšte ne pije vodu, jer je Vidakovićev jezik bio teška karabudževina, kao što je teška karabudževina bio i prvobitni Vukov jezik. Da nije bilo Vuka, srpski bi, da kažemo, bio milozvučniji i ne bi, recimo, u azbuci imao slovo (DŽ) koje služi isključivo za pisanje reči turskog porekla, a imao bi „ŠT“, „JA“, „JU“, koje pojednostavljuju pisanje reči slovenskog porekla. Konačno, ne bi bilo zgoreg da se vukopoklonici i zapenušani branitelji ćirilice zapitaju – nije li se možda kod nas latinica toliko zapatila upravo zato što je Vuk ćirilicu – „uprošćavajući“ je – načinio vrlo sličnom latinici. Mislite malo o tome.

To su, da kažemo, finese, daleke od nebitnih, ali ne i sudbonosne. Gura se i bez slovenskih pismena. Ali Vuk – jezikoslovac koji do pod starost nije znao da u jeziku koji udarnički reformiše postoji glas „H“ – ostavio je iza sebe jedno nasleđe mnogo teže od lingvističkog. Mislim na duh karabudževine, improvizacije, samovolje, kulturnog nasilništva (to mu i Marković donekle zamera), pokvarenjaštva, vrdalamstva, lopovluka, verolomstva i ostalih ključnih – slažete li se – odlika „našeg identiteta“. Kaže Predrag Marković, „the njegov“, ne „the moj“, da sam ja kao „samouk udario na samouka“. Predraže Markoviću, pisci umetničke proze su listom samouci, manje ako i tu Bolonja nije nešto promenila, ali lingvisti nisu. Niti bi smeli da budu.