Odbranimo "Staklenac"!

„Staklenac“ je, doduše, privremeni objekat već25 godina i umesto da se posle svega, kao jedan od prepoznatljivih simbola grada legalizuje (dobije neku trajnu dozvolu, ako je to problem), njega će izgleda da ruše. Gradska Direkcija za građevinsko zemljište raspisala je konkurs za urbanističko rešenje Trga republike i u sklopu toga namera je i rušenja „Staklenca“. Zašto, pobogu, gradski oci? Verovatno se tu može sazidati nešto modernije, luksuznije i potrebnije, ali i ovo je valjda neki arhitektonski lendmark glavnog grada. Više puta sam pročitao i čuo po medijima i od nekih „arhitekata“ kako je „Staklenac“ neka vrsta „urbanističkog užasa“, kako – zamislite – „nikada nije bio omiljen među Beograđanima“, ili još gluplje – „kako se ne uklapa u ambijentalnu celinu sa okolnim zgradama“.

Nikada, verujte mi, nisam sreo čoveka kome taj „Staklenac“ smeta, a sreo sam mnoge koji su u njega rado voleli da idu, i koji ga i danas gotive iako u njega ne idu. Tamo je bilo i „leviski“ i „dizel“ farmerki, i solidnih brzinskih picerija i sendvičara, po koja galerijica, mogao si da kupiš i karte za gradski prevoz, ispod njega se čekala „dvadesetsedmica“ za Mirijevo, u njemu je bio tada kultni „Medija centar“. Ovde su kafu pili Filip David i Hari Štajner, Đoko Orlandići Zoki Ostojić… „Čaršija“, u najlepšem smislu reči. Nisam nikada sreo nikoga ko bi mi skrenuo pažnju da je ovaj objekat „ružan“. Naprotiv, znam mnoge za koje je cool i još bitnije – i dalje je moderan. Retko koji objekat u Beogradu je ovako urbanistički srećno „pogođen“: Topao kad ste pored njega, iz daljine ekstravagantan – nekad kao tržni centar, a jednom mom prijatelju iz Danske kad ga je prvi put video zaličio je na „muzej konceptualne umetnosti“.

I šta ćemo da dobijemo kad ga srušimo: Operu? I šta, stvarno mislimo pokondireni da ćemo onda da ličimo na Baku i Jerevan? Dobićemo hotel? Pa većsmo uništili jednu takođe divnu „konceptualnu“ zgradu – onu „Jugodrva“ u Vasinoj. Tu će stvarno biti hotel. Gledajući simulacije, taj valjda „Meriot“ će se izgleda uklopiti u arhitektonsku celinu, ali više neće biti divnog „Jugodrva“. Sačuvajmo bar „Staklenac“ od naleta urbicida. Obišao sam ga pre neko veče: Ispred njega milina: Građani u funkcionalnoj sredini. Gore ima nekih sajber igraonica, bilijara i slotova. O sadržaju objekta može da se polemiše, ali da se ne ruši i da ga u ovom obliku država zaštiti. Dakle, nije bitno šta će biti unutra od raznih predloga: Opera doduše teško, ali bilo je predloga za stanicu metroa (manje teško?), pa memorijalni centar Zorana Đinđića… Evo, ja predlažem da to bude „Muzej devedesetih“. Ili još šire: „Muzej srpske tranzicije“. Ili, jednostavno – neka budu i dalje lokali u zakupu. Bitno je samo da se varvarski ne ruši nešto što bi trebalo da bude deo prestoničke baštine i nešto što se izborilo za svoju arhitektonsku vrednost stojeći na nezgodnom (atraktivnom) mestu u teškim godinama, postajući ambijentalni – podrazumevajući deo gradskog jezgra. „Staklenac“ ima u sebi neku demokratičnost arhitekture maltene u pokretu. Njegova neharmoničnost izraza je njegova asimetrična suština provokacije u prostoru. Nigde tako dobro se ne uklapaju bilbordi sa Mesijem i King Kongom kao ovde.

Odbrana prestoničkog bioskopa „Zvezda“ je zapažen iskaz građanskog duha, ali zar je „Staklenac“ manje važan? Bude li rušenja – hoćemo li izaći masovno i braniti ga telima? Hoćemo li napraviti bar jednu tribinu u „Mikseru“ ili „Parobrodu“? Ili ćemo dozvoliti da nam tu sagrade nešto pored čega ćemo prolaziti sa osećajem jeze, jer pretpostavljamo da će biti „luksuzno“. I da tu nećemo pripadati. Pa makar i bila opera. Zašto ne napravite operu na Autokomandi? „Staklenac“ je bio simbol progresa. Iz vremena kad je ova zemlja imala šansu. Danas ima i krajputašku dimenziju percepcije. Ostaje opcija da ovaj „Staklenac“ sruše, a da nam u kompleksu „Beograda na vodi“ naprave „još lepši i stariji“. Ne sumnjam da je Belgrade Waterfront šansa da ovaj grad na vetrometini svetu ponovo pokaže svoju razigranu prirodu. I ne sumnjam da bi „Staklenac“ dobio novu dozu višeznačnosti kad bi „izbio na vodu“, ali šta onda raditi sa zjapećom prazninom kod Trga republike? Došlo bi do anomalije prostora. Nadajmo se da će razum pobediti. Neko je rekao -„ružno“, a mi kao malograđanski roboti treba da ponovimo -„ružno“. Ako se na Trgu „primio“ čak i onaj sat što podseća na vešala, onda osećate ukorenjenost „Staklenca“ u prostoru. „Ma zapaliće ga ko Depo“, kako mi reče jedan komšija koji je nekad nešto petljao po „Depou“, koji je, istine radi, sklon teorijama zavere, ali koji je, što je poenta, napustio studije arhitekture zbog neshvaćenosti, prodavao devedesetih švercovane pljuge i „stoličnaju“ votku u Studentskom domu „Lola“, i koji mi je stručno objasnio da je „Staklenac“ unikatan. A jedan decentni gospodin mi kaže: „Staklenac je zagrlio prve devetomartovce“. Da sa ovom umesnom melanholijom završimo ovaj deo teksta i pozovemo nadležne na razum. Iako neće faliti onih mediokriteta koji će i dalje govoriti o „užasu u centru grada“. Ali „užas je naša furka“, kako je to neko mudriji od vas davno rekao.

'Ajmo sad u Mionicu. Kampanja za izbore u nekoliko srbijanskih varošica. Vučićse sa „kineskog samita“ energično šalta na lokal. Nema malih i velikih utakmica. Slogan je „Budućnost za Mionicu“. Cilj lidera naprednjaka je logičan: Da i u Mionicu dovede investitore, da se zaposle mlađi ljudi i da se oseti sigurnost po selima. Vučićje i ovde nastavio sa praksom citiranja: Između ostalog citirao je i Roberta Kenedija, koji je rekao “posle svega, ljudima morate reći istinu”. Kažu da je pominjao i pokojnog Broza, ali i Tonija Blera jer “političar nije onaj koji uvek govori da, nego je političar onaj koji ume da kaže ne”. Verujemo da i premijer veruje u ovo što citira, ali prednovogodišnja je atmosfera pa da se podsetimo još jednog mioničkog citiranja: Pričao mi je Milan St. Protićkako je na jednom od mitinga DOS-a, i to baš u Mionici, hteo da malo promeni retoriku, uvede svežinu u svoj nastup (jer je govorio maltene svako veče), i svoj govor počeo je istorijskom rečenicom Martina Lutera Kinga „Ja imam san!” (I Have a Dream.) To je govor u trajanju od 17 minuta koji je Luter King održao 28. avgusta 1963. i u kome je pozvao na rasnu jednakost i zaustavljanje diskriminacije. Govor je održao pred 200.000 ljudi na stepeništu Linkolnovog memorijala tokom „Marša na Vašington“. I tako ti Milan treći put ponovi „Ja imam san“, radi jačeg utiska, i u tom trenutku jedan „domaćin“ u prvom redu glasno prokomentarisa: „Ovom našem Milanu se priviđa!“ Vidi Protićda nije vreme za luterovanje i vrati se na poznat, a dejstvujući vokabular tipa: Miloševićje zlikovac i ološ, što su u Mionici prihvatili sa oduševljenjem. O citiranju treba da vode računa i ovi koji to danas vole da rade: Dačić, Vučić, Pajtić… Inače, na predsedničkim izborima 2012. Putin je pobedio u prvom krugu, pominjući reči upravo Martina Lutera Kinga „ja imam san“, zatim stihove Ljermontova „kraj Moskve umiremo, kao što su naša braća umrla ranije“ iz poeme Borodino, onda i poruku Staljinovog ministra spoljnih Vjačeslava Molotova „borba se nastavlja, pobeda će biti naša“. Citiranja nisu rutina i zajebancija.

Predsednik Nikolićje nezgrapno pred kineskim premijerom citirao Kremansko proročanstvo o „žutim ljudima“ koji će doći i piti vodu sa Morave. Relativno sam upućen u tu tematiku i mogu vam reći da se u bilo kojoj verziji Kinezi ne pominju baš samo u kontekstu „investitora“. Sećam se kao klinac kako su seljaci u požeškim selima prepričavali Kremansko proročanstvo, posebno onaj deo kad razgovaraju Mitar Tarabići prota Zaharije vraćajući se sa vašara u Požezi, pa na izmaku iz polja u nebo zagledani Mitar reče kako je veliko Požeško polje i kako će jednog dana biti puno zapaljenih ljudi koji će „buktati kao luč“ i padati odozgo. Biće i „letećih lađa sa topovima“. Sumnjajući da mu je kum Mitar poludeo, prota ga je pitao a ko će se tući: „Rusi i Talijani“, dobio je odgovor. A Srba neće biti, kao da su nestali. Mitar nije mogao znati za NATO pakt, pa ni za bazu kao što je Aviano, pa vam otuda možda ova priča deluje malo i nelogično. A to da Srba neće biti u konfliktu, mogao bi biti rezultat politike „neutralnosti“ koju povodom odnosa Srbije prema Ukrajini pokušavaju danas da vode Vučići Dačić. U smislu – bićemo po strani. Naše predsedavanje OEBS-u daće valjda jasnije odgovore po tom pitanju.

Evo za kraj još jedne kremanske priče. Nije proročanstvo, ali je poučna priča. Dakle, u Kremnima izbije svađa. Jedan iz susednog sela (Bioske) počeo pripit da provocira, Kremanci ga „zamole“ da napusti objekat, on ode kući, uzme motornu testeru, vrati se u kafanu, počne njom da vitla, a svi Kremanci pobegoše napolje. Ovaj počeo da seče motorkom stolove, a jedan mudri Kremanac sa bezbedne udaljenosti reče: Samo ti luduj, nestaće tebi, zemljače, benzina!

Poučno, zar ne?