Pojmovi i stvarnost

Ispostavilo se, na kraju, da je patriotizam ime za mržnju prema svetu, da u nacionalizmu nema ni truna nacionalnog svojstva, a da je kritika najpročišćeniji oblik ljubavi. Sve smrti posejane su u upotrebi jezika.

Na ovom mestu sećam se jedne knjižice nadobudnog naslova „Smisao stvari“. Ima, dakako, čudovišne naprasitosti u potrazi za knjigom-bakljom koja bi, u jednom blesku, osvetlila sva zasenjena mesta individualnog, društvenog i kosmičkog života – a naslov „Smisao stvari“ ukazuje na jednu takvu knjigu. Međutim, ovo delo Entonija Kliforda Grejlinga – zavodljivo obećavajućeg naslova i, takođe, pretencioznog podnaslova (filozofija primenjena na život) – nije jedna takva nemoguća biblija, koja namerava da preduzme tu nemoguću i katastrofalno pogubnu misiju. Centralna njena tema, u stvari je epistemološka kritika tog olakog obećanja opštevažeće singularne istine i etička kritika propisanog ponašanja u skladu s tom, jednom zauvek otkrivenom, fiksiranom, večnom, unifikujućom, totalnom i totalitarnom Istinom, u kojoj čovek ostaje bez igde ikoga.

Smisao ove knjige ponajbolje izražava sledeći stav: „'Vera je ono za šta umirem, dogma je ono zbog čega ubijam', kaže jedna izreka, a nevolja je u tome što je svaka vera zasnovana na dogmi.“Dakle, dogma i vera; apsolutizovana dogma i obavezujuća, opštevažeća, zakonodavna vera koja opšti sa samim Iskonom – to je najveća pretnja zdravom razumu i političkoj slobodi. Rasizam, nacionalizam, patriotizam, verski, tržišni i ini fundamentalizam, svoje pobornike, ubeđene da ostvaruju apsolutni smisao u vremenu, razrešava moralne odgovornosti. „Moralnost je“, tvrdi Grejling, „pitanje međuljudskih odnosa, odgovornosti i brige.“

„Smisao stvari“, iako ga je pisao univerzitetski profesor filozofije – autor stručnih knjiga o logici, moralnim vrednostima, skepticizmu i mogućnosti saznanja, o Dekartu, Berkliju, Raselu i Vitgenštajnu – nije napisan u strogom duhu filozofske discipline. Na tragu Montenja i Hjuma, Grejlingovo delo je esejističko. Jasno, razgovetno, lucidno i duhovito, ono je pisano pod senkama i prozracima britanskog empirizma, analitičke metode i političkog liberalizma. Reč je o zbirci kratkih ogleda koji ističu i promišljaju najvažnije fenomene savremenog personalnog i kolektivnog života. „Važna moralna pitanja današnjice jesu ljudska prava, rat, siromaštvo, ogromne razlike između bogatih i siromašnih, činjenica da, negde u trećem svetu, svake dve i po sekunde po jedno dete umre od gladi ili izlečivih bolesti.“

Iza eksplicitnog zahteva da mišljenje mora, pre svega, da razluči fantazme od činjenica i istine, u ovoj trezvenoj knjizi nazire se i jedan drugi, još interesantniji, implicitni zahtev da čovek u svojoj okolini, među svojim savremenicima, prepozna primere zdravog razuma i hrabrosti na delu. Da prepozna, za sebe, konkretnu moralnu paradigmu – u konkretnom postupanju konkretne osobe. Ove uzore, dakako, ne treba tražiti među pripadnicima političkog, ekonomskog i medijskog establišmenta.

Na kraju, navedimo i jednu Grejlingovu grešku u postupku zaključivanja, koja, na prvi pogled, njegovom plemenitom preduzeću daje draž ljudske nesavršenosti, a zapravo ukazuje na dubinu ukorenjenih predrasuda: „Nevaspitani ljudi takvi su uglavnom jer loše procenjuju sopstvenu vrednost i smatraju da jednog konobara (verovatno student medicine koji zarađuje džeparac) ili vozača autobusa (koji u slobodno vreme verovatno piše roman što će osvojiti razne nagrade) treba vrednovati po njihovim zanimanjima – ili preciznije, po njihovim prihodima, koji su u ovim slučajevima sigurno skromni – a ne po njihovoj ličnosti.“

Na putu do humanog zaključka da se vrednost jedne ličnosti ne može proceniti po partikularnim njenim svojstvima i delatnostima, ili prema njenom posedu, Grejling je upao u zamku stava protiv kojeg je nastupao. Neko ko zarađuje poslom konobara, nije vredniji čovek zato što je i student medicine. Neko ko zarađuje vozeći autobus, nije manje vredan ukoliko ne piše roman. Raditi kao lekar, samo po sebi, ne znači da si bolji čovek od svog pacijenta – vozača autobusa, ili, ukoliko si pisac, da si valjaniji od nekog svog čitaoca koji je i konobar.

Evo kakve se sve gnusne predrasude kulturnog rasizma, kakve sve puke neistine, skrivaju i u najboljim srcima, čuvajući usred njih potencijal za sejanje smrti. Nevine žrtve su mesta za suočavanje sa istinom, sa lažima izrečenim u jeziku koji govorimo. Ako hoćemo da u Evropi izbegnemo terorističke napade islamskih fundamentalista, moramo se najpre hrabro suočiti sa jezikom kojim govorimo o nevinim ljudima koji nam dolaze iz tog sveta kao njegove izbeglice, sa jezikom koji u sebi rasteže ograde bodljikavih žica.