Postparadiranje

Dobro je što se i SPC na čelu sa patrijarhom (bar u javnosti) uzdržala od bacanja prokletstva na građane Sodome sa srpskim državljanstvom. Može biti da su gospoda arhijereji obnovili gradivo sa teologije i dokonali da kamenovanje i užareno ugljevlje pripadaju Starom zakonu koji je – „sve novo tvoreći“ – ukinuo Onaj koji je birvaktile rulji ukupljenoj da satre drevnu preljubnicu rekao da je to, fakat, u skladu sa zakonom, ali da prvi kamen treba da baci onaj ko je bez greha. Posle tih reči starozavetni pravednici su se pokunjili i zbrisali sa lica mesta. Kao – božemeprosti – mačke s jebališta.

Dobro de, nije baš sve bilo idilično, a ne treba ni da bude, nije ovaj svet idilično mesto. Bitno je, kako napred rekosmo, da je sve prošlo bez žrtava i loma, a za to se – kako Bog i zapoveda – pobrinula država. Promptno je – upadljivo promptno – safatala i utamničila siledžije koji – pogrešno procenivši „istorijski trenutak“ – behu krenuli u akciju. Što me je navelo na pomisao da je država mogla isto tako efikasno postupiti i u prošlosti i blagovremeno sprečiti mnoštvo nepočinstava, ali izgleda da je neki državnik naredio drugačije.

Naša država je loš đak, ali s vremenom je ponešto ipak naučila. Možda za ovo što ću reći kontekst nije najprikladniji, ali čini mi se da je državi konačno došlo iz dupeta u glavu da obezbeđujući uzoran red i mir na Prajdu, zapravo brani samu sebe i svoj monopol na primenu silu, a da siledžije koje su pravile lom po Beogradu nisu bili nikakvi „branioci“ porodičnih vrednosti, već plaćeni jurušnici određenih, sada – na opštu sreću – bivših državnika i njihovih – na još veću sreću – vanparlamentarnih stranaka. Sada nam valja čekati da i ostatku populacije dođe iz dupeta u glavu da u demokratskom poretku – nesavršenom, ali najmanje lošem – ni jedna ideja, ideologija ili versko ubeđenje, ne sme biti van zakona, ali da isto tako ni jedna ideja, ideologija ili versko ubeđenje ne sme da se postavlja iznad zakona, a još manje da deljenje pravde preuzima u svoje ruke.