Prop’o Malboro 2

Kao što smo se obavestili iz prethodnog nastavka, Mika je u duši bio nacista, ali to niko – ni po Miki ni po njegovim poslovima i danima – nije mogao primetiti. Sad ću da vam kažem i zašto. Zato što je u SFRJotovo vreme nacizam bio (vrlo) strogo zabranjen, a Mika nije bio toliko zagrižen da bi robijao zbog čistote krvi. Hoću da kažem da se ondašnja javnost, garantujući Miki svetinju privatnosti, uspešno (i obostrano bezbolno) branila od Mikinih sumanutih političkih sklonosti.

A kako se odbraniti od privatne inicijative i sve otvorenijeg estetskog terora nadobudnih marketing-majstora i majstorica, to je već filozofsko pitanje. Svi, nagađam, znate za nes kafu „classic“. Beše to – kao što joj i ime kaže – klasična nes kafa u klasičnoj cilindričnoj limenoj konzervi, Bog da te veseli. Ono jeste, bilo je malo teško kada se konzerva poisprazni iščalikati poslednju (najdragoceniju) jednu i po kašičicu – Ljuba Živkov je o tome napisao sjajan traktat – ali uvek se mora malo kalirati. To je rizik života. Ali se oblik konzerve nije morao menjati. A upravo se to, zahvaljujući upornosti nekog marketing majstora/ice, dogodilo. Jednoga jutra na policama samousluga umesto kafe u klasičnoj konzervi osvanula je (neo)classic kafa u strukiranoj konzervi. Upotrebio sam reč „strukirana“ jer ne znam kako se zove ta idiotska geometrijska figura, a ne bih odbacio ni mogućnost da nikada ranije nije ni postojala.

Ne znam za ostale konzumente, ali ja, recimo, više nikada nisam kupio kafu „classic“. Ne kupuje se samo sadržaj, nego i pakovanje i kao što kupac očekuje da kvalitet proizvoda bude uvek isti, isto to očekuje i od pakovanja. Mnogo pre classic kafe stradao je ne manje klasični viski, Džoni Voker, čiji je zaštitni znak – engleski džentlmen u pokretu – neka majka invencije zamenila bledunjavom siluetom.

Sada je, kako vidimo, na red došao i Malboro. Lepo je neko rekao da „bolje“ često bude neprijatelj „dobrog“. Nagađam da je malborov menadžment hteo nešto da poboljša, ali je samo uprskao stvar, jer stari dizajn malbora – kao i kašika, recimo – spada u one brendove koji su toliko dobri da se ne mogu poboljšati. Ako se sad nađe neki drkadžija da mi tupi kako krštavam jariće umesto da se pozabavim aktuelnim mukama, citiraću jednog zaboravljenog filozofa koji je rekao da promene nagore najpre počinju u sitnicama.