Raspeće pameti

Nije bez neke što Novi Sad zovu Srpska Atina. Ima, dame i gospodo, dosta sličnosti između ove dve pravoslavne varoši. I u grčkoj i srpskoj Atini malo-malo pa ispadne neki pičvajz. Osim toga, zore su i u Atini i u Novom Sadu nekako zlatne, znate valjda na šta ciljam. Atinskoj zori Grci su, izgleda, stali na rep, a kako stvar stoji kod nas, novosadski zornjaci će na rep stati nama. I sve to u Prvom veku, godine druge vladavine Overlorda Vučića.

V čjom, dakle, djelo? Bila neka izložba u Kulturnom centru Novog Sada, direktor centra, izvesni doktor Fajgelj svratio da pogleda izložene slike, zastao pred jednom od njih i tu se načisto strunio. Pačemu struniljsja? Kako pačemu? Na slici mu se ukazao razapeti Hristos sa svežnjevima novčanica u šakama. Doktor je odmah postavio dijagnozu. Slika, kao takva, ukoliko ostane u galeriji, neizbežno će povrediti verska osećanja građana. Koji su, pretpostavljam, u buljucima nagrnuli da pogledaju izložbu. Ja sam, cenjeni publikume, da ne bude zabune, oduvek bio krajnje skeptičan prema korišćenju verskih simbola u likovnoj umetnosti. Oduvek mi se to činilo kao jeftin i jalov način privlačenja pažnje. Nacrta, recimo, nadobudni umetnik Budu na klozetskoj šolji, promrsi da je tom slikom hteo da kaže nešto duboko, ali viđi vraga – Buda ostaje Buda, a umetnik ispadne seronja. Ovim hoću da kažem da je sakralno nemoguće desakralizovati. Druga je stvar kada se takvog posla lati majstor poput Salvadora Dalija. Njegov Isus Hipercubicus je, recimo, umetnički provokativan, a opet, potpuno uklopljen u hrišćansku duhovnost. Doduše katoličku, što bi – pretpostavljam – bilo dovoljan razlog da Fajgelj i Dalijevu sliku ukloni iz galerije Kulturnog centra, koji se, opet viđi vraga, nalazi u Katoličkoj porti.

Da ne dužim. Pronađem vam ja na internetu inkriminisanu sliku, da vidim šta je to toliko uznemirilo isihastu Fajgelja, kad na slici – nema Isusa. Ljudska figura, fakat u položaju razapetosti, nema čak ni lice. Umesto lica neka mrlja, tačka, šta li. Mlada dama, Tasićeva ako se ne varam, jeste posegnula za simbolom raspeća, ali je slikom htela da kaže nešto sasvim suprotno od onoga što je direktor video. Hajde da to ovako postavimo. Na slici je, kako ja to vidim, predstavljena ljudskost razapeta u svetu novca i komercijalnosti. Rekao bih, dame i gospodo, da je to sasvim hrišćanski pristup stvarima, ali Fajgelj je mislio drugačije. Slika je, po kratkom postupku, odstranjena iz galerije. Slikarkine koleginice i kolege su zbog toga povukle svoje radove sa izložbe. Odličan gest. Koji bi – po mom sudu – trebalo da slede i umetnici iz ostalih branši. Čisto da učine Fajgelju. Čovek očigledno voli duševni mir. Pa zašto ga uznemiravati? Neka sedi u Kulturnom centru, neka tihuje, neka u trenucima uninija nešto i pročita. Evo, preporučujem lektiru: „Propovedi“ Majstera Ekharta. U kojima na jednom mestu piše (citiram po sećanju): „Ko se previše vezuje za Spasiteljev zemaljski lik, neće primiti duh.“ Nezgodno je što je i Majstor Ekhart katolik. A možda i rotarijanac. Nije isključeno ni da je mason?