Rodoljupci i rodoljubice

U grkoj komediji „Rodoljupci“, koju, kako i sam kaže, nije izmislio, nego je sve što se u njoj nalazi uzeo „koje iz života, koje iz novina“, Sterija, na usta svog dramskog alter ega, čoveka trezvenog i čista srca, Gavrilovića, veli ovako: „Bedni narode, na koga ti spade da se za tvoju sreću brinu! Oni koji su se na račun tvoj obogatili… Teško tebi, narode: ti stradaš, a oni se raduju; ti propadaš, a oni se bogate… ubice svoga roda, ljudi nevaljali, koji su prange nosili, bez svakoga stida sebe rodoljupcima nazivaju.“

A u predgovoru ovoj komediji Sterija kaže: „Bacimo pogled na povesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažitelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti nesreće, trči kao slep za tim, i srdi se na svaku pametnu reč. Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije sovete daju, ne mareći hoće li se time svojoj opštini, ili svome narodu kakva šteta naneti. Sebičnom je dovoljno kad je samo njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje ništa ne brine.“

Sav ovaj detaljno pobrojan i in vivo anatomski analiziran arsenal rodoljubačkih osobina, želja i postupaka obrušava se poput groma pred publiku u Narodnom pozorištu u Beogradu na predstavi Sterijinih „Rodoljubaca“ u režiji Andraša Urbana, kao skup tu prozrenih razloga zbog kojih ovo društvo i ova država danas jedva da su i poluživi. Skup razloga, skup istinskih uzroka tom našem jadu i bedi, ali i probitku onih koji su taj jad i bedu proizveli da i danas uživaju najviše društvene počasti i poseduju moć i novac.

Takvog pozorišnog groma kakav predstavljaju Urbanovi „Rodoljupci“, ovo Narodno pozorište i njegova publika odavno, baš odavno, nisu doživeli! Sterija je tu sa svojom gorkom, opominjućom komedijom, u supstancijalnom stanju, a ansambl Narodnog pozorišta dosegao je najviši vrh kolektivne igre. Svoje Žutilove, Šerbuliće, Smrdiće, Zelenićke, Nančike, Milčike… Nela Mihailović, Nikola Vujović, Slobodan Beštić, Anastasia Mandić, Suzana Lukić, Pavle Jerinić, Hadži Nenad Maričić, Branko Jerinić, Bojan Krivokapić pokazuju nam kao oguljenu kožu sa jednog jedinstvenog tipa koji se zove rodoljubac i rodoljubica. Oni igraju kao jedan, svi u istom stilu, jer je rodoljubac – čovek stil, duša pretvorena u stil, taj najviši ideal i najviši produkt palanke.

S druge strane, izvan ove palanke koja ga guši i koja će ga na kraju i ubiti, kako inače nije kod Sterije, ali jeste kod Urbana, Gavrilović Predraga Ejdusa čovek je od krvi i mesa, od srca i duše. On nije tek rezoner, kako se uobičajeno, i veoma dosadno, igra Gavrilović, već oličenje kritičke svesti koja je u najstrašnijem agonu sa palankom. Nije bilo malo zadovoljstvo gledati opet velikog Ejdusa na sceni, posle niza njegovih rđavo odigranih uloga.

Rodoljupci Andraša Urbana nisu neotesani, neobrazovani provincijalci, nego vrlo uglađeni a krajnje svirepi građani. Ta elita jedne varošice može da bude elita i jednog velegrada. Svejedno gde, ona u pokolj i smrt tera puk i sirotinju, dilujući joj hašiš nacionalnog šovinizma, da iz te radnje izvuče posed i moć. Ovi opasni srpski nacionalisti, spremni na sve, čak i izdaju nacionalnih interesa umeju, sve lepo zboreći, da opravdaju kao jedno vremenski ograničeno taktičko sredstvo narodnog preporoda.

Na samom kraju predstave gnusna ova skupina ništećeg ništavila peva pesmu o čistom srcu kao o najvišem idealu života. Tu pesmu peva lepo i, što je najvažnije, najpoučnije, najpotresnije, sa iskrenošću. To je poseban pečat ovog poslednjeg čitanja Sterijinih „Rodoljubaca“ – rodoljubaca, naših savremenika. To je nevidljivi žig na njihovim čelima. Oni su zveri posebnog kova. Njihova iskrenost nije lažna. Jer, laž je njihova istina.

Rodoljupci su ubice istine. A kad se na jednom mestu ugasi istina, zgarište postaju nevini ljudi. Na tom zgarištu trunu telo i misao i ućutkanog Gavrilovića.