Sve je više dokaza, čestnejši čteci, da sam ja ipak prozorljiv. Ne pisah li juče o raspadanju naših bolnica (i zatvora i vojske) i – šta bi? Sruši se fasada – mada bih ja, na osnovu fotografija sa lica mesta, pre rekao da je u pitanju tavanica – na ukletoj dečijoj klinici u Tiršovoj.
Ljudskih žrtava ovoga puta – pukom srećom – nije bilo. I nije u pitanju prozorljivost, nego velika verovatnoća. Ko god „predvidi“ da će se ovde nešto srušiti, male su šanse da pogreši. Tu problem, usudio bih se da kažem, nije građevinski, nego ljudski materijal. Solidnost državne infrastrukture stvar je koja je tradicionalno „ispod časti“ svih naših političkih „elita“ opsednutih višim, „opštenacionalnim interesom“. Da je počem još uvek in charge, ovako bi to postavio legendarni policajni popečitelj Jočić: Hilandar gori, a ti praviš pitanje oko jedne tavanice. Tako to ide na ovom svetu. Velike ideje su idealno skrovište za niske strasti.
Svakako ste čuli za žalosnu sudbinu iščezlog naroda iz Polinezije, onog koji je svetskoj baštini u nasleđe ostavio gigantske skulpture misterioznih, izduženih lica, načičkane po obalama ostrvlja koja su nastanjivali. Ne zna se gotovo ništa o tom narodu, ali se (razložno) pretpostavlja da je gradnja skulptura bila motivisana nekom „velikom“, sakralnom idejom, što možda ne bi ni bilo loše da podizanje tih skulptura nije graditelje koštalo glave. Za tako obimne radove trebalo je mnogo drveta, pa su Polinežani posekli ionako retko ostrvsko drveće, što je, je li, poremetilo prirodnu ravnotežu, pa su – da ne dužim – ostrvljani pocrkali od glasi.
Ovde često – a džaba – pominjani Pol Virilio svojevremeno je lansirao tezu o postojanju „samoubilačkih država“, a kao tipičan primer jedne takve navodio je Kambodžu za vakta Crvenih Kmera. Virilio tvrdi – a ja mu verujem – da „uzvišeni“ cilj Crvenih Kmera – totalni komunizam – uopšte nije bio njihov pravi cilj, nego da je taj cilj bio totalno uništenje Kmera. Tvrdi, nadalje, Virilio da bi Crveni Kmeri – samo da im Vijetnamci nisu smrsili konce – išli do kraja, to jest, da bi se, kada pobiju čitavu populaciju, na kraju poubijali među sobom.
Mi smo, malo milom, više silom, odustali od naših polinežanskih glava – ideje o svim Srbima u jednoj državi – samo da bismo u teškom mamurluku ustanovili da se u pokušajima realizacije tog „uzvišenog“ cilja Srbija, ova izvan televizora, koliko-toliko realna, našla na ivici iščeznuća. Šta će sa njom dalje biti, to je već pitanje za baba-Kuranu. Nije laka tranzicija iz društva destrukcije u društvo stvaranja. Kad smo već kod moje prozorljivosti, daj da malo nerviram sujevernog Vulina: Posle rušenja zida u Tiršovoj na redu je rušenje vlade. Počnite sa odbrojavanjem.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
