Taman ja počeh da lobiram za stvar opšteexjugoslovenskog pomirenja, kad općinski odbornici u Vukovaru izglasaše uredbu o uklanjanju ćirilice sa javnih mesta. Protiv ćirilice na novčanicama evra, vukovarski se odbornici – za sada – nisu pobunili. Ali ima vremena. Čekaj samo da Hrvatskoj zapadne predsedavanje EU.
Pročitavši tu vest, setih se jednog Kišovog eseja o nacionalizmu, ne mogu ovog momenta da se setim naslova, mrzi me da preturam po policama za knjige, a nije ni bitno za nastavak priče. U rečenom eseju Kiš, između ostalog, piše o čuvenom francuskom nacionalisti, izvesnom čika-Pjeru. (Ne garantujem za tačnost imena.) Po čemu je to čika-Pjer bio čuven? Eh, po čemu! Ono što su Hrvatima Srbi, a Srbima Hrvati, to su nacionalno svesnim Francuzima bili (a belćim i ostali) Englezi.
Čika Pjer se, sledstveno, proslavio strasnom mržnjom protiv Engleza i „svega što je englesko“. Nije on, naravno, bio jedini, ali je – budući da nije imao druga posla jer beše rentijer – svu svoju energiju i ceo svoj život posvetio mržnji prema Englezima.
Pomene li samo neko u njegovom prisustvu engleski čaj, engleski štof, engleski doručak – bilo šta englesko – ujka Pjer bi padao u strašan amok. Ujka Pjer je, na Crven Ban, imao slabo srce, njegovi su se rođaci, sestrići i sestričine zdravo plašili da im ujak naprasno ne zamakne, pa su svim posetiocima, pre nego što ih uvedu u kuću, u pola glasa govorili da nipošto ne pominju Engleze ni bilo šta englesko. Jer to, je li, ujka Pjer ne mere da podnese.
A znate kako to ide, kada vam neko kaže da ne mislite o ružičastim slonovima, ne možete posle da mislite ni o čemu drugom. Ujka Pjer je – njegovi to sestrići i sestričine nisu znali ili su se pravili da ne znaju – u stvari žarko voleo da se Englezi pominju u njegovom prisustvu jer kako bu ujka Pjer mogao biti ujka Pjer ako ne bi osipao drvlje kamenje na Engleze i, uopšte, na „sve englesko“. Sedeo bi tako ujka Pjer, štono se kaže, na gotovs i samo čekao da neko lane. A onda bi – kad neko pomene „E“ – dolazilo njegovih pet „identitetskih“ minuta. Buka, bes, munje, gromovi. I pročaja.
Ali ima tu jedno „ali“. Ujka Pjer i njegovi istomišljenici nisu krojili politiku Pete Republike. Nisu mogli ni da joj prismrde. Koristili su svoje demokratsko pravo da kenjaju i bulazne, ali nikakvog uticaja na javne poslove nisu imali. Za razliku od situacije u ex-yu Banana Republikama u kome ujka Pere itekako utiču na politiku, a banana političari im – baš kao ujka Pjerovi rođaci – idu niz dlaku. A zašto to čine, uprkos tome što (verovatno) uviđaju da to nikuda ne vodi? Eh, zašto? Zato što su ovdašni političari listom sestrići ujka-Pjera. Rod rođeni, ako razumete šta hoću da kažem. Poučna priča, a đuturumi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
