Sopstvo i rusinstvo

Koliko sitno tada izgledaju njegovo etničko poreklo i veroispovest? Tako sitno treba i da ostane. Naime i na primer, Vorholovo delo „Osam Elvisa“ (1963) nalazi se među petnaest najskuplje prodatih slika u istoriji – u društvu jednog Sezana, Van Goga i Pikasa.

Jednako tako nije važno da li je to zapravo društvo jednog Francuza, Holanđanina i Španca. Dođavola, nije važno ni njihovo ime, jer samo na pomen prezimena znamo o kome i čemu se radi. Pitanje koje se tada postavlja glasi: kako to da za najveće među nama, ljudima, nije važno od kog plemena potiču, već šta su u životu uradili? I da li je to zavidna karakteristika samo najboljih i najviše izdignutih nad blatnjavom barom etničke i svake druge svakodnevice? Ili je to nešto čemu treba da stremimo i mi ostali?

Motiv za ovu retoriku od pitanja bila je bespotrebna, ali i beskrajno indikativna polemika u vezi sa tekstom Mihala Ramača o Rusinima-Ukrajincima u Srbiji, „Palanački duh baru smatra okeanom“. U briljantnom treningu pisanja onoga što mnogi ne vole da pročitaju, Ramač kao da je anticipirao (i unapred odgovorio na) odjeke i reagovanja na svoj tekst. I razbucavanjem mitova u autobiografskoj formi ukazao na to koliko je vorholovski iznad „istih priča i istih tračeva“ po folklorno-sportskim manifestacijama.

Briljantni sociolog Manford Kun osmislio je banalno genijalni test istraživanja sopstva u kojem je na pitanje „Ko sam ja?“ potrebno odgovoriti sa dvadeset slobodnih odgovora. U svom tekstu Ramač je samo implicitno izneo tvrdnju da bi na test odgovorio brzo i da bi mu verovatno trebalo još papira: Rusin, Ukrajinac, Vojvođanin, književnik, pesnik, istoričar, glodur, dopisnik, poliglota, nepodoban, pecaroš itd. Ovako bogato sopstvo ne bi smelo biti percipirano kao napad na rusinstvo.

I autor ovih redova je Rusin. Bar mu je tako bilo rečeno, a on nema razloga da ne veruje. Ali ove redove piše kao kolumnista, a ne kao Rusin. Piše ih i kao sociolog i kao asistent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Zatim, i kao ponosni vlasnik i vozač mercedesa (C klase, 2003. godište). I kao vanserijski ljubavnik, naravno. Piše ih kao pojedinac koji je o svetu oko sebe, i o sebi samom, naučio više od Emila Dirkema i Vudija Alena nego od bilo kog Rusina. Da ne bude zabune, impresivno mnogo toga je naučio i od svog oca i od svoje majke, kao i od Mihala, ali zato što su oni sjajni roditelji i prijatelji, a ne zato što su Rusini. I, aludirajući na Ramačevu opasku o Kostenko, Krleži i Tišmi kao podjednako „njegovim“, ovaj kolumnista svojata i Konta, Vebera i Marksa: Francuza, Nemca i – apatrida. Ako je to bitno, a nije, jer se i njihova prezimena razumeju bez pridodatog imena. U pitanju je svet koji je širi, a ne uži.

Jednodimenzionalno mišljenje u okvirima sopstvenog etničkog geta je i učinilo da Ramačevi sunarodnici budu percipirani i tretirani kao nekakva društvena manjina. I zato uskogrude diskusije u kojima se na filozofsko i sociološko pitanje „Ko sam ja?“ odgovara jedino u dimenzijama etničke purifikacije – Rusin, Ukrajinac ili nešto treće – samo perpetuiraju takav odnos. Drugim rečima, brojanjem sopstvenih krvno-karpatskih zrnaca, nužno prihvatamo da nam ih prebrojavaju drugi. Pristankom na takvu zlomisao, pristaje se i na zle prakse.

Konačno, ako je hirurško-tehnički precizno određivanje identiteta u etničkoj matrici toliko važno i emotivno, zapitajmo se, kako (ne) odabiramo u koga se zaljubljujemo? Kako odabiramo prijatelje i ljubavnike – ili oni nas? Da li (bi)smo spavali sa Mađaricom, Slovakinjom, Japankom ili, o jeresi, Ukrajinkom? Ili su nam intelekt, dubina očiju, humor i obim grudi ipak važniji? Pred izazovom prevrtanja po krevetu i stvarne međusobne bliskosti, vođenim evoluiranom željom za propagacijom gena, svaka etnička čistota pada u besmisao.

Ljudi osuđeni na tu jednu istorijski relativnu i društveno konstruisanu dimenziju zaista su zarobljeni u palanaštvu vojvođanskog ili zakarpatskog blata, svejedno. Možda je i zato Vorhol jedini od nas koji je zadužio svet. U Pitsburgu, daleko odavde.