Srbati, narod najstariji

I evo šta sam virtualizovao! Zamislimo da su se vaktile naši, srpski velikaši – pu, pu, pu, daleko bilo – priklonili katoličkoj crkvi – a nije da se u jednom momentu nisu nosili tom mišlju – ili da su hrvatske velmože – još dalje bilo – prigrlile zlatno pravoslavlje, pa onda pokušajmo zamisliti kako bi izgledala istorija Balkana, šta Balkana – sveta, jer pazite, da su jednojezični Hrvati i Srbi bili i jednoverni, lako bi se moglo dogoditi da se – kada za to kucne čas – „konstituišu“ kao jedna nacija, nazovimo je kompromisno i provizorno – Srbati. Ili možda – Hrbi! Stvar dogovora, reklo bi se. Crveni Ban bi se moj dogovorili, ali to nije tema naše kolumne, a i voz je prošao.

Pa, nakon svega zamislite kakva bi grandiozna sranja – takvi, jedinstveni i mnogoljudni – Srbati/Hrbi bili u stanju da naprave. Za razliku, međutim, od Srba i Hrvata, gospod Bog – slava mu na visinama – vidi i prošlost i budućnost, pa je – videvši šta se iza brda valja – uveo razne „identitetske razlike“, predupredio pičvajz i Srbima i Hrvatima ostavio tek toliko ljudstva i materijala da imaju snage da maltretiraju jedni druge, ali ne i ostatak sveta.

Vratimo se sada iz virtuelne u stvarnu istoriju. Čitam ovih dana u novinčinama da su odnosi između Srbije i Hrvatske spali na najniže grane i da su otprilike na nivou iz sredine devedesetih, što – po meni – uopšte nije vest ili je, u najboljem slučaju, vest tipa – pas ujeo dečaka. Pošteno govoreći ti se odnosi nikada nisu ni poboljšavali. Bilo je, fakat – naročito kada je dnevna (ili evropska) politika tako nalagala – izvesnog izigravanja i glumatanja poboljšanja odnosa, što će reći međusobnog laganja i mašćenja, ali znamo šta kaže „naš narod“ – ono što Bog razdvoji, to čovek ne spoji. I obratno.

Koliko sam iz novinčina uspeo da razaberem – a nisam se zbog ćoravosti posla nešto naročito trudio – najnovija (a opet stara) jabuka razdora između Srba i Hrvata je Vojislav Šešelj, koji je, rekao bih, uspeo u životu tek kada je rekao zbogom oružje i kada je izgubio institucionalnu političku moć.

Takođe bih rekao da obe države – ako reč država u oba slučaja nije prejaka – dakle i Srbija i Hrvatska, debelo zaslužuju Šešelja, jer da ga ne zaslužuju – setite se šta je Mao Ce Tung rekao na tu temu – ne bi ga ni dobile, a Šešelj bi – da nije vaistinu zaslužen – verovatno predavao međunarodno pravo na nekom Megatrendu. Sada nam ostaje da čekamo da Evropska unija spoji ono što je Bog razdvojio – da i Srbiju primi u svoje okrilje – pa da je Srbi i Hrvati udruženim snagama razbucaju. Ko Smajo prdalo, kako se to kaže u Istočnoj Bosni.