Štedeti je dobro, ali nje uvek i dušekorisno; postoje stvari na kojima se štedeti ne sme, pa me živo čudi kako je došlo do toga da spoljni popečitelj, Dačić – veliki, inače, zagovornik tradicionalnih srpskih vrednosti, među koje spada i gostoljublje – razašalje dopis podređenom mu elčiluku da zbog hronične besparice ne upriliči prijem povodom Dana državnosti. Takođe me živo interesuje šta li Oco misli o svemu tome. Mimo običaja, nije se izjašnjavao o tome.
Zna li Dačić da se mnogi siromašni Srbin zaduži da bi – kako to novindžije kažu – „obeležio“ svoju krsnu slavu! Pa ako mogu siromašni Srbi, zašto onda ne bi mogla i – delimično zaslugom Dačića i njegove partaje – osirotela Srbija. Prijemi su važna stvar u diplomatiji; iako se na tim okupljanjima na prvi pogled samo puši (dok se moglo), pijucka, mezi i ćaska, svašta se tu događa, svašta čuje, a uzgred se, po pojednostavljenom postupku, završe mnoga posla. Ima tu još zavrzlama. Nedolazak, recimo, nekog ambasadora na prijem u neku ambasadu često bude politička poruka ambasadinoj zemlji.
Upravo zato belosvetske bašelčije – osim ako nisu slomili nogu ili navukli misrsku sakagiju – odlaze na prijeme svih država sa kojima njihova država nije u ratnom stanju.
O tome ko je došao na prijem, ko nije (i zašto nije) po poslanstvima se vodi precizna evidencija, pa tako, ukoliko neki ambasador (neopravdano) izostane sa nečijeg prijema, može očekivati da ambasador koji je upriličio prijem, ne dođe na njegov, a sve to skupa stvara nepotrebnu konfuziju. U vreme kada sam ja bio bašelčija – i to čak dveju država, SR Jugoslavije i Srbije i Crne Gore – takvih problema nije bilo jer te upokojene države nisu ni imale dan državnosti. Moram priznati da me je bilo stid što odlazim na raznorazne prijeme, a što je moja država toliko ogrezla u nemaštinu da nema ni dan državnosti, pa sam stidu doskočio tako što sam (za jeftine pare), a obično na drugi dan pravoslavnog Božića, za domaćine i diplomatski kor priređivao prijem u rezidencijalnom konaku.
Čitam u novinčinama izjave nekih ex-ekselencija da su prijemi žestoko skupi, da za pristojan prijem treba izvdojiti između 3000 i 5000 evra – što, čak i da je tako, a nije, jeftinije je jer prijemi nisu lukulovske gozbe – za iole ozbiljnu državu ne bi trebalo da bude problem. Ugled države i dostojanstvo njenih predstavnika nemaju cenu. Ali izgleda da je i Dačić podlegao strategiji – uknjižiti bod kod kuće (i kod štedljivog Oca), a izgubiti tri na strani. Diplomati uopšte nisu onako uglađeni kao u filmovima, o, ne, ima među njima sarkastičnih i zluradih tipova, pa me ne bi začudilo da takvi – a nije ih malo – idenje naših ambasadora na prijeme, a neupriličavanje prijema, protumače kao prostakluk, a možda i kao prosjakluk.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
