Stig’o račun

        U rečeno vreme – nije to uostalom bilo tako davno – ništa nije ukazivalo da bi stvari mogle krenuti naopako. Ondašnja Sirija beše zemlje uzornog rada, reda i mira, a bogme i dobrog provoda. Mada… Kad bolje razmislim, isuviše je ličila na bivši SFRJot da bi idila potrajala. U čemu je bila ta sličnost? U bratstvu-jedinstvu, eto u čemu. Ne, međutim, bratstvu-jedinstvu naroda i narodnosti, nego u bratstvu-jedinstvu religija, a u Siriji su – osim šintoizma i totemizma – sve bile zastupljene. Nije, Sirija, ruku na srce, bila neka naročito demokratska zemlja, što joj ne treba zameriti, kao što ne treba zamerati ni ex-Jugoslaviji, iz prostog razloga što se u ovom guravom svetu bratstvo-jedinstvo, kako međunacionalno, tako međukonfesionalno, mora donekle oslanjati na pendrek.

        U jednom trenutku nekome su na vazda preduzimljivom Zapadu naprasno zasmetali polutotalitarni arapski režimi, pa je na brzinu skovan plan da se Bliski istok milom ili silom demokratizuje. Zamisao koliko plemenita, toliko i imbecilna. Ima naroda koji naprosto ne žele demokratiju, kao što ima i naroda – naš, ex-yu slučaj – koji je žele, ali ne znaju šta sa njom da urade. Posledično, američko-evropske brljotine i intervencije na Bliskom istoku nisu demokratizovale tamošnje države, nego su ih gurnule u haos. I sada, kada su posledice tog haosa – kolone izbeglica – zakucale na evropska vrata, Evropa se zdravo ibreti, podiže zidove i gleda kome da uvali crn komad u torbu.

      Problem je mnogo veći nego što na prvi pogled izgleda, a i na prvi pogled izgleda vrlo loše. Iako je autor poslovice o nepostojanju besplatnog ručka bio čovek sa Zapada, zapadnjaci se nikada nisu odvikli od sklonosti ka besplatnom ručavanju. Kao što smo to ovde višekratno apsolvirali – na našim primerima – računi za besplatne ručkove stižu sporije nego računi za pošteno plaćene obroke, ali su mnogo papreniji. Ponekad (i ponekog) i glave koštaju.    

      I – šta kažem? Kakva je budućnost Evrope? Ne znam šta da vam kažem, ali me ne bi začudilo ako se u ne tako dalekoj budućnosti obistini proročanstvo onog koristoljubivo-vidovitog Mišela Uelbeka o Francuskoj kao islamskoj državi. Da ne preterujem? Može biti! Ali prisetimo se – Panoviću, obnovi gradivo – šta je na tu temu napisao Osvald Špengler. Vitalnije kulture – rekao je Osvald – uvek nadvladaju one manje vitalne, bez obzira koliko te manje vitalne bile naoko organizovanije i superiornije. A ljudima koji iz Damaska peške dođu u Pariz, vitalnost se ne može osporiti.