Sviranje kursu

Pretpostavljam, ne bez razloga, da će jedan od najprilježnijih polaznika biti naš vodeći rusofil, džumhurbaškan Nikolić. Ukoliko mu, međutim, pođe za rukom da uspešno završi kurs i dobije sertifikat – a moraće dobro da zagreje stolicu jer „Famozno“ nije onaj fakultet kod Marike na karike – džumhurbaškan će, ne bez tuge u srcu, shvatiti da za njega uopšte ne bi bilo dobro da bude Rus.

A zašto? Eh, zašto? Zato što bi, da je počem Rus, život i priključenija zasigurno proveo daleko od Kremlja, u predgrađu nekog sibirskog Kragujevca, u slobodno vreme umesto kupusa kiseleći krastavce, a umesto rakije pekući votku – Fomovaču. Da, da, Toma se na ruskom kaže Foma. Dobro, zašto sam na kraj srca? Zašto mislim da Rusija ne bi volela Fomu, kao što Foma voli nju? I na to pitanje imam spreman odgovora. Zato što Rusija u načelu stvari i ljude postavlja na njihova prava mesta – i ne da im ni makac odatle – i što se u Rusiji velika politička karijera ne može napraviti naricanjem nad „ropstvom“ pod Mongolima, stravičnim žrtvama u Otadžbinskom ratu, žalosnim položajem ruske manjine u Tadžikistanu, štrajkovima glađu i – uopšte – politikom onakvom kakvom je zamišljaju Srbi.

Ono, fakat, nije da u Rusiji nema izliva kolektivnog samosažaljenja i bogorađenja – to je, da kažemo, nešto bez čega slovenske duše naprosto ne mogu – ali se u Rusiji tim poslom bave uglavnom jurodivi, dočim se državni i vojni poslovi poveravaju isključivo oprobanim profesionalcima. Koji – viđi vraga su sedam binjišah – ne moraju obavezno biti Rusi. Evo, recimo, jedan od najmoćnijih ljudi u Ruskoj Federaciji, takoreći Putinova desna ruka, je Sergej Šojgu, po nacionalnosti Tuvinac. Da li bi, pitam ja vas, u Srbiji – sve da nije bilo nikakvih pičvajza i da je Kosovo ostalo najlojalnija srpska pokrajina – bilo moguće da ministar odbrane u Overlordovoj vladi bude (hipotetično) neotcepljeni Hašim Tači?

Znamo da to ne bi bilo moguće. Znao je to i Hašim Tači, pa se (između ostalog) zato i otcepio. Da li rečeno znači da Rusi nisu „nacionalno svesni“? O, ne! Daleko od toga. Vrlo su nacionalni, povremeno i preterano, ali nisu seoski džiberi, koji misle da su narodi koji sa njima žive dobri samo za struganje drva, utovar i istovar i ostale sezonske poslove. Ruski nacionalizam je nacionalizam zajedničke države, a ne poput srpskog – etnički, rođački i parohijalni. Ne znam zašto me sve ovo podseti na jednu epizodu iz života dragih mi pokojnika, Brane Petrovića (onižeg rastom, važno je za priču, inače je nevažno) i Jaše Grobarova. Brani bilo nešto krivo što nije primljen SANU, a Jaša ga kao teši: Primili bi tebe, Brano, u Akademiju, ali nemaš visinu. Isto važi i za naše državnike. Hteli bi da budu Rusi, ali – za razliku od Brane – nemaju širinu.