Davno je Zoran Radmilović, iz celokupnog kapaciteta svoje dadaističke poetike, ironično i samnoironično, govorio o sebi kao „izvođaču glumačkih radova“. Ozbiljna kritičnost i duhovitost ovoga stvaraoca prečesto je shvatana više kao zabavna, a manje kao subverzivna. Cena je bila visoka u skladu sa zahtevnošću nad sobom.

U „Predlozima u javnoj raspravi povodom nacrta zakona o izmenam i dopunama zakona o kulturi“ (Udruženje kompozitora Srbije, Udruženje dramskih umetnika Srbije, Srpsko književno društvo, Udruženje baletskih umetnika Srbije, Udruženje književnih prevodilaca Srbije) nema arhitekture kao umetničke delatnosti. „Tako se prvi put u istoriji civilizacije arhitektura izbacuje iz umetnosti“, piše Vladimir Lovrić Ministarstvu kulture Srbije da hitno reaguje i spreči „produbljivanje ovog negativnog procesa“.

„Ja ne sviram u diple, već predajem etiku“ (Miloš Đurić)

Kako bi bilo da se iz svih nastavnih programa, a pogotovo sa Univerziteta izbaci filozofija. Kao jedna uzmemirujuća i nepotrebna mentalna aktivnost. „Nemoj da filozofiraš.“ I estetika, pogotovo ontološka, to je u suprotnosti sa korisnošću i investicionim urbanizmom. Ontos, biće, da se izbaci odasvud. Svaki pojam o celini. Jer, u suprotnom bio bi to modernizam, i prosvetiteljstvo, i grad kao polis. I rasprava, i društvenost, i država kao tvorevina njenih građana.

Jednoga jutra moj prijatelj Jovan Ćirilov postavio je pitanje, duboko uznemiren, posle večeri u kojoj smo se družili sa sagovornicima koji su raspolagali informacijama o većini „privrednih“ transakcija sa svima nama dobro poznatim rezultatima. Rekao je: „ imam li ja pravo da pišem i komentarišem i javni život, između ostalog, kada ja pojma nemam o čemu su oni govorili“. Ipak smo se dogovorili da to pravo, pravo govora, proističe iz onoga što se vidi, dakle ne mora se imati „informacija“ da bi se u stvarnosti prepoznali učinci „dogovorenog“.

Da ponovim, što je to neugodno, rat za teritorije završio se ratom za plac, za zemljište. Zemlja, domovina, država, priroda, ljudi, nasleđe, istorija, životi i smrti su zemljište.

Koje se nalazi i ispod „Avale filma“, te celokupno nasleđe jugoslovenske kinematografije sravnjeno je sa zemljištem, u pitanju je samo površina, na kojoj se može zidati i obnavljati „poklekla“ građevinska industrija koju, doduše, mogu pratiti i „kulturne industrije“. Naći će se već neko ko će to „miropomazati“ sa preporukama Saveta Evrope.

Koliko je to daleko od aktivnosti ISIS-a na rušenju spomenika u Iraku. Što se ne može gledati, ni sagledati. Ali se može govoriti o razoru Iraka.

„Neizvesna sudbina kultnih domaćih filmova“. „Zaštititi „Slavicu“ i „Skupljače perja““. „Jugoslovenska kinoteka traži da se filmski fond „Avale filma“ izuzme od prodaje tog preduzeća kako bi se sačuvala produkcijska i druga prava“. Autorska, recimo.

I tu smo, ko je i šta je autor danas za razliku od „izvođača glumačkih radova“.

I šta je nasleđe, ili kulturna baština, materijalna i nematerijalna. Toponim, njegovo značenje, „duh mesta“ (Bogdan Bogdanović). To je ono što se istrebljuje, i „duh“ i „mesto“, jer „mesto“ je rupa („Generalštab“ i Dobrović). „Mesto“ je zemljište, plac.

Sledeći razgovor sa Jovanom Ćirilovom, ja nemam informacija o tome, ali postoji koincidencija iz „duha vremena“ (Hajdeger) koja bi se danas mogla nazvati „trendom“ ili ideološkom i političkom orijentacijom za koju ne znaš da li je namerna, ili prosto proističe iz prirode vlasti i njenih nosilaca (Mirjana Marković), a to je da je pobuna, neposlušnost arhitekata („Beograd na vodi“), konačno i posle svega počinjenog (od bombardovanja Dubrovnika, pa nadalje) preko „divlje gradnje“, nagrađena izbacivanjem arhitekture iz umetničke delatnosti, oni naime više nisu „inženjeri duša“, već su upravo umetnici, autori, pa još i oslobođeni.

Dakle, kada su „estetičari“ postali „politični“, a to se uvek postaje kada ste protiv vladajuće „estetike i politike“, onda se vrši odbitak od umetnosti, ili umetnost je umetnost dokle je „u funkciji“. Dok Univerzitet „svira u diple“ on nije politizovan, to jeste profesori i studenti nisu politizovani, oni to postaju onda kada počinju da se bave etikom.

To bi bio ceo zaključak iz celine fragmentarnih „događanja“ koji se mogu, kao fragmenti, obrazlagati na različite načine, možda čak i time da „država“ nema ni mogućnosti, ni načina, da plaća poreze i doprinose koji idu preku ULUPUDS-a, (udruženja likovnih umetnika, primenjenih umetnika i dizajna Srbije koje traži da se u umetnost vrate arhitektura, likovna umetnost, primenjene umetnosti, vizuelne umetnosti, dizajn, umetnička fotografija i teorija i kritika umetnosti), ali to je pored stvari, ili: odaje svetonazor „depolitizovane“ vlasti.

Ako nema vremena u prostoru, ako nema istorije prostora, ako nema vrednosti kulturnog nasleđa, to jeste ako je „Avala film“ zemljište na vrhu Košutnjaka, onda će buduće arhitekte projektovati i zidati „korisne“ zgrade na mestu filmskog grada i slušati, ili neće biti umetnici. To što celokupna Moderna potiče iz arhitektura i što ona prethodi drugim umetnostima, to očigledno nije „vizija“ budućnosti. Budućnost tako puže po zemljištu, po građevinskim placevima, po teritoriji, po regionu, po Zapadnom Balkanu, po provincijama, prodaja je načelo, a prostor koji nije u vremenu, postaje nevažan, neželjen, neprimamljiv, lišen autorstva zapravo spreman samo za uslugu ili prolaz.To je sadržajem nebranjeni prostor u koji svako može da upiše „novo“, jer su se „domaćini“ postarali da ne postoje ni kao materijalno, ni kao nematerijalno nasleđe.

Budućnost postoji za vlasnike, ili vlasnike budućnosti. Prvo je ozakonjena mogućnost da partije mogu biti vlasnici, a onda će, oni koji o budućnosti razmišljaju na za sebe koristan način, vlasnici budućih građevinskih objekata, na zemljištu, postati i vlasnici zemnljišta. I u tome je pretvorba. To je za njih budućnost. I na to misle kada govore o „budućnosti naše dece“.

Ostalo je arhitektura i filozofija.