Balkansko proleće

Prvo su u ponedeljak ujutru ambasadori Skot i Davenport imali razgovor sa Vučićem, koji je čak i na protokolarnim fotografijama delovao dinamično i žestoko. Pojedini posmatrači ukazivali su i da je na jednom foto-setu iza Skota zastava EU – što je organizacioni propust koji je na drugoj seriji slika ispravljen – iza je zastava SAD. U pojedinim krugovima se tvrdilo da je postignut privremeni dogovor o primirju – čiji je vidljivi znak smanjen intenzitet pisanja provladinog tabloida o „balkanskom proleću“ i rušenju Vučića. Kao opipljiv znak uzima se to što je ruka vlasnika narečenog tabloida ostala u vazduhu tokom jednočasovne iznenadne pres-konferencije premijera. I da mu je data mogućnost da o „balkanskom proleću“ zbrza pitanje na samom kraju, i uz kratak i mlak odgovor.

Drugi krugovi, nadovezujući se i na činjenicu da je Davenport isto veče priredio redovnu večeru za ambasadore članica EU, kao i na to što se Skot istog dana u razgovoru sa Dačićem požalio na zaoštrenu retoriku u srpskom parlamentu, zaključili su da Vučić ozbiljno razmatra slabljenje evropskog i jačanje proruskog spoljnopolitičkog kursa. Davenport, inače dobar znalac srpskog jezika, ukazao je u kratkoj izjavi Danasu da je zadatak ambasadora podrška evropskom putu Srbije, sa svime što taj put podrazumeva, čak i kad je (obratite pažnju) – ponekad „džombast“.

I konačno, provladini analitičari požurili su da domaću krizu izazvanu noćnim rušenjem u Savamali zbog grandioznog Beograda na vodi objasne time što Vlada nastoji da smanji zavisnost od Zapada, i poveća samostalnost Srbije oslanjanjem na Moskvu i Peking. Ovo poslednje, krunisano posetom predsednika Si Đinpinga, i kako se ističe, milijardama dolara investicija koje kineska privredna delegacija donosi zajedno sa njim u Beograd. Naravno, prećutkujući pri tome, uz sav značaj kineskih ulaganja i zaista tradicionalnog prijateljstva dve zemlje, činjenicu da je reč o kineskom regionalnom projektu. Odnosno, o investicijama za 16 zemalja Centralne i Istočne Evrope čiji je prevashodni cilj ulaganje u infrastrukturu, koje bi stvorilo povoljnije uslove za kinesku robu na ovom tržištu. Budući da je Srbija bila domaćin samita 16 plus 1, odnosno Kina i 16 evropskih zemalja, u decembru 2014, kao i da je premijer putovao na nastavke ovih samita, a predsednik Nikolić u Pekingu prisustvovao paradi i povodom 70-godišnjice pobede nad fašizmom, Srbija se zaista može pohvaliti dobrom saradnjom sa ovom azijskom velesilom. Drugo je pitanje pak koliko se ta saradnja, koja je konstantna i koja se odvijala i u vreme ranijih vlasti, može smeštati u kontekst spoljnopolitičkih oscilacija u Beogradu.