Vekovna funkcionalnost

5.7.2013

Dovoljno je samo zaželeti dobra otadžbini, pa da se bude patriota u punom smislu reči. Više se ni od koga ne traži. Dade li neko još nešto preko toga… to čak može i da naškodi. Instinktivno se počnemo pribojavati da se patriotizam ne odbaci odveć visoko i tako ne istrgne iz domašaja sviju i svakoga. Strah nas je da se ne razdemokratiše.

Navedene rečenice, dragi Miljenko, napisao je, tamo negde pred kraj XIX veka, Milutin Garašanin, sin Ilije Garašanina, tvorca famoznog Načertanija, koje ni do dana-današnjeg nije izgubilo magičnu moć nad srpskom mainstream kobajagi inteligencijom. Još je, dakle, u ono doba bilo ljudi koji su videli kuda vodi razobručeni „patriotizam“. Pišem „patriotizam“ pod navodnicima jer je sada sasvim očigledno da je naglašena briga za srpski nacion puka maska za najsebičnije interese. Nije to neko naročito otkrovenje. U privatnim razgovorima i mnogi će nacionalno svesni Srbin priznati da je tako, ali da… Tu, iza tog „ali da“ počinje misterija vekovne funkcionalnosti jedne vašarske, mađioničarske predstave koja u gotovo pravilnim vremenskim razmacima izaziva krvoprolića. Ja mogu razumeti da je polovinom XIX veka u Srbiji harao nacionalni romantizam, ako ni zbog čeg drugog, ono zato što je harao čitavom Evropom. Evropa se – posle paklenog iskustva Drugog svetskog rata – otreznila; ekstremni patriotizam je tamo odgurnut na marginu. Ali ne i u Srbiji. Ovde je bukački patriotizam (sa vidljivim primesama seljačke varijante fašizma) još uvek mainstream. Srbija je još uvek jedina zemlja u kojoj možeš napraviti blistavu karijeru na prostoj činjenici da si Srbin. Urličeš, zapomažeš, otkrivaš međunarodne zavere i prekonoć postaneš „veliki pesnik“ i akademik. Onda se uvučeš u dupe Koštunici, pa se iz Koštuničinog dupeta prekonoć preseliš u ogromni stan. Lično poznajem većinu tobožnjih nacionalnih, kulturnih radnika i mogu ti posvedočiti da su svi do jednog ljudi koje, osim sopstvenih guzica, probitka njihovih tričavih knjiga, njihovih kuća i prihoda, na ovom svetu ništa drugo ne interesuje. Rekoh – mnogima je to, većini zapravo, potpuno jasno, ali tu na scenu stupa ono „ali“. Dirneš li ih, dirnuo si u Srbiju, to jest u ‘sve što je srpsko’. A toga se ovde gotovo svi klone. Bar svi oni koji su na državnim jaslama.