Vreme je da se ovo završi. Dosta je bilo. Sa gđom Smajlović polemisati se ne može, jer ne čuje argumente, ali rado podmeće neistine i poluistine. Dakle: nikada nisam nju nazvao „fašistom“, ni UNS „fašističkim“, kao što ona sa naročitom upornošću ponavlja.
Taj pridev koristim za neke druge i ne vidim zašto se ta gospođa tu gura. Zatim: nikada nisam napisao da se neću braniti, a sve i da jesam – pa šta? Onda: iz okolnosti da je „čak šest srpskih sudova potvrdilo vlasništvo UNS-a“ nužno sledi i da je pet tih presuda bilo ukinuto i vraćeno na ponovno suđenje, a da je šesta preinačena; to treba reći. Pa onda: u jesen 1998. i početkom 1999. NUNS je – za razliku od UNS-a – žestoko ratovao sa Vučićem i njegovim zakonom, podržavao sve pogođene medije, pa i one Slavka Ćuruvije. Ja sam bio pred redakcijom Dnevnog telegrafa i Evropljanina u trenutku upada policije i Miljkana Karličića; ja sam sedeo na tim suđenjima; ja sam bio kod Slavka i Branke pri pokušaju zaplene imovine; NUNS je izdao gomilu saopštenja protiv te tiranije. Ne sećam se „izaslanika Slavka Ćuruvije“ na toj vanrednoj skupštini NUNS-a; mi Slavka nikada nismo nazivali „udbašem i prijateljem Mire Marković“; neka kaže ko je to govorio. Gđa. Smajlović zbog nečega meša u ovu priču slučaj otmice našeg kolege Dušana Reljića 1993; ni tada se UNS nije oglasio; ni reč. Nije se UNS javio ni kada je Voja Šešelj javno prozivao kolege sa RTS i tražio linč. Prema tome, dosta je više pranja prošlosti: UNS se od 1989. do 2000. epohalno iskompromitovao i to je nesporno.
Gđa. Smajlović pokušava da suptilno optuži NUNS da je strana agentura, „lokator“, kako se to tada govorilo, jer da je taj „politički i finansijski projekat“ uz, naravno, strane pare smišljan u hladnim sobicama redakcije Vremena strašne 1993. godine. Ispada da smo tada proročanski predvideli poraze u ratovima, pad režima, dolazak na vlast ovih sada i – kao vrhunac našeg uspeha – podelu zgrade Doma novinara. To su budalaštine. NUNS je posledica UNS-a, a iz razloga gore navedenih. Biće da je kolega Basara u pravu: ovu gospu ne zanimaju argumenti u polemici; ona se kanda kandiduje za ambasadorku, možda i glavnu urednicu (ako baš mora) u nekom novom režimu.
Veli još gđa. Smajlović da je „časnije danas biti u UNS-u, nego u NUNS-u“, štogod mi mislili, jer da je „nekadašnje srpsko opoziciono novinarstvo odgovorno za katastrofalno nizak nivo slobode štampe u današnjoj Srbiji“. Uzaman smo, dakle, mi sve to radili; da nismo, „nivo slobode štampe u Srbiji“ bio bi mnogo viši, pa iz toga proizlazi da je Dom novinara vlasništvo UNS-a koji se ubijao za slobodu štampe u Miloševićevoj Srbiji. Čestitke: budalaštinama se pridružio i obični mahalski bezobrazluk.
Uostalom, o čemu ja raspravljam sa osobom koja nije u stanju da razlikuje gusku od kokoši?
Da parafraziram francuskog klasika: „Partez, madame, sans dire adieu“. Otidite, gospo i ne recite zbogom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
