Bolje je ne čitati ništa nego trovati se glupostima

Čini li vam se da su danas, kada se koprcamo u raljama nekakvog divljački sprovedenog neoliberalnog sistema, knjižare postale samo prodavnice knjiga, a ne mesta gde se o knjigama može razgovarati?

– Sasvim se slažem sa vama. Čini mi se da ste zapravo postavljajući pitanje dali na njega i odgovor. Koncept prodati sve i prodati što više svega dominira ne samo u izdavaštvu i knjižarstvu, nego i u kulturi uopšte. To možemo najjednostavnije opisati kao potpunu estradizaciju kulture. Mislim da ovde nema potrebe da naglašavam koje su razlike između estradnog i umetničkog „dela“, verujem da vaši čitaoci to veoma dobro znaju, mada bih ipak da podsetim na ono možda najbitnije iz čega možemo dalje da dedukujemo razlike. Za razliku od umetničkog, estradni proizvod ima jedini cilj i samo jednu svrhu – da bude komercijalan. I, na žalost, tom je cilju sve podređeno, pa tako kupujući knjige po nekim od beogradskih prodavnica knjiga, ili još gore, recimo na Sajmu knjiga, vi uz knjigu možete biti „počašćeni“ ko zna kojim sve prehrambenim i neprehrambenim proizvodima, kozmetikom i ko zna čime sve ne. Time se u krajnjem slučaju regrutuju kupci knjiga, a ne čitaoci.

Ovde moram da pomenem još jednu vešto plasiranu manipulaciju, radi se o čuvenoj umotvorini – bolje da ljudi čitaju bilo šta nego ništa. Kako pogrešan i licemeran stav! Uvek ću radije stati na stranu čistog razuma neukaljanog kvaziknjiževnim delima, pseudo istorijskim istraživanjima, raznim smećem tzv. popularne psihologije. Dakle, bolje je ne čitati ništa nego trovati se glupostima.

Ipak, vaša knjižara ima, uprkos vladajućoj klimi, drugačiju reputaciju. Kakvi su rizici borbe protiv estradizacije o kojoj govorite?

– Kada kažete drugačiju reputaciju, to prihvatam kao kompliment, mada ima dosta onih koji bi to shvatili, lepo rečeno, kao tranzicioni gubitnik, ili grublje rečeno, netalentovan za posao, odnosno da se izrazim tranzicionim rečnikom – loš menadžer u kulturi. Kada pominjete rizike, nema potrebe bilo šta mistifikovati, rizik i konsekvenca je gašenje knjižare. Moram da kažem da se sve ono o čemu sam u prethodnom odgovoru govorio ne odnosi samo na stanje kod nas. To je trend i u svetu, što naravno ne znači da ga treba i odobravati. Time što smo mi drugačija knjižara ne želim da kažem da ljudi samo kod nas treba da dolaze, naprotiv. I ono sa čime se ne slažem naravno da treba da postoji i legitimno je, kao što je i legitiman moj stav o svemu tome. Ono na šta samo želim da skrenem pažnju je značaj nezavisnih knjižara, nezavisnog i nekomercijalnog izdavaštva za čitavu zajednicu i kulturu uopšte. Dakle, da malo preformulišem odgovor, rizik je da me neće, ili ne žele, čuti oni koji su odgovorni za planiranje i osmišljavanje strategije razvoja kulture kod nas, a konsekvence, rekao sam već, gašenje nezavisnih i nekomercijalnih institucija, izdavačkih kuća, knjižara, gašenje drugačijeg, kritičkog pogleda na svet.

U ovogodišnjem programu „Praznici sa prijateljima“ fokus je prvenstveno na gostima iz sveta stripa i humanistike. Da li mislite da su, i u inače skromnom književnom životu, ova dva polja skrajnuta i zašto?

– Već drugu godinu zaredom nagradu izdavača godine saveta Sajma knjiga dobijaju izdavačke kuće koje se bave izdanjima iz oblasti humanistike. Da podsetim, prošlogodišnji dobitnik nagrade bila je izdavačka kuća Fabrika knjiga, a ove godine je to Fedon. Takođe, prošle godine nagrađeno je i jedno strip izdanje. Da li se o tome govorilo, pisalo? Skoro da ne. Čak da sramota bude veća, prošle godine su se pojavili i tekstovi, pisala su se i saopštenja nekih udruženja izdavača i knjižara kako su te nagrade nezaslužene, sramotne, posledica politikanstva. Jedini argument bio je kako dobitnici ili nisu prodali dovoljno knjiga, ili nemaju više od nekoliko stotina izdanja godišnje. A gde je kolegijalna pohvala za dobre prevode, kvalitet izdanja… Budalaštine i gluposti koje su tada izgovorene o stripovima neću ni da pominjem. Mislim da su u ovom trenutku izdavači koji se bave stripom i humanistikom, mada ima tu još i nekolicina drugih kvalitetnih izdavačkih kuća koji se bave nekim drugim izdanjima, jesu najkvalitetnije što izdavaštvo u Srbiji može da ponudi. Eto zato „Strip, teorija“ ove godine u Beopolisu. Bojan Marjanović

Komad knjige

– Primetili ste i da je postalo potpuno normalno govoriti samo o tome koliko neka knjiga košta, ili koliko komada, obratite pažnju na termin – komada, knjiga možete dobiti za neku svotu novca. Dakle priča o samoj knjizi, njenoj vrednosti kao književnog dela, ili o kvalitetu prevoda, ili o likovnoj opremi, itd. potpuno se izgubila.

Kulturu ne možete prepustiti zakonima tržišta

– Želim da skrenem pažnju da kulturu ne možete prepustiti zakonima tržišta, jer kultura u svojoj biti ne može biti tržišno određena, a ako jeste onda više ne govorimo o kulturi. I ako želimo da budemo odgovorna država koja brine o svom boljitku moramo da pronađemo načina da potpomognemo baš te, nezavisne i nekomercijalne knjižare, izdavače, umetnike, itd, itd. Mislim da je u prethodnom periodu, bar što se tiče Beograda mnogo sredstava uloženo u neke projekte, osnivanje raznih novih institucija kulture i kulturnih centara i da je to, zvuči paradoksalno, bila greška. Smatram da je bilo mnogo korisnije i bolje da su ta sredstva bila iskorišćena za pomoć i podršku već postojećim institucijama koje su već dugo na sceni i nešto znače na kulturnoj mapi Beograda, Srbije, pa i čitavog regiona, kaže Nikolić.