Jednostavno je i najteže

Razgovor sa ovim umetnikom za Danas – čijim nastupom se na svojevrsan način najavljuje majski Ring Ring festival – pomogli su svojim izvanrednim sugestijama Sara Gigante i Bojan Đorđević.

• Da li biste za početak mogli da nam kažete nekoliko reči o instrumentu koji predstavljate na svom koncertu u Beogradu – kako bi se najlakše mogle opisati usne orgulje „šo“?

– Pominje se da je prvobitni šo ponikao u Jugoistočnoj Aziji. Preteča je instrument nazivan „khen“ u Tajlandu i Laosu. Pre 1300 godina šo je stigao u Japan iz Kine. Njegov parnjak, kineski instrument „sheng“, razvijen je danas u mnogo varijanti – sa 17, 21-nom ili 36 cevi, dublji „sheng“ itd. Nasuprot tome, šo je ostao nepromenjen u velikoj meri u odnosu na početni oblik. Šo se u japanskoj varijanti sastoji od 17 bambusovih cevi i jedne vazdušne komore koja ima oblik šolje. Vazdušna komora napravljena je od drveta i lakirana specifičnim japanskim „urushi“ lakom. Oblik instrumenta je veoma lep i podseća na pticu feniks.

Dakle, instrument je u periodu između V i VII veka stigao u Japan iz Kine i Koreje, a u vreme dinastije Heian (794-1185), nastalo je zaista mnogo kompozicija za šo. Heian era je uopšte bila sjajno doba za „gagaku“ muziku. Više od 1000 godina, ova muzika izvodi se na isti način.

• Kakva se tačno vrsta muzike izvodila na ovom instrumentu – šo orguljama? Da li ga je teško svirati i zapravo šta je glavni problem da se savlada u njegovom učenju da bi se dobro i izražajno svirao?

– Šo se svira u „gagaku“ muzici. Gagaku je japanska tradicionalna carska muzika. Došla je pre 1300 godina iz Kine i Koreje. Ona se dakle od tog doba svira na carskom dvoru i u hramovima. Međutim, iako se zadržala u Japanu, ova muzika je zapravo nestala u Kini i Koreji odakle je prvobitno stigla. Gagaku muzika se danas dakle može čuti samo u Japanu i smatra se najstarijom orkestarskom muzikom na svetu. Gagaku ansambl danas sastoji se od 3 udaračka instrumenta, 2 žičana i 3 duvačka. Uz ovu muziku može da se peva i da se igra.

Tehnika izvođenja nije previše teška da se njome ovlada. Da je bila komplikovana verovatno ne bi mogla da se prenosi stotinama godina unazad. Ja sa druge strane mislim da je ono „jednostavno“ zapravo i najteže. Prva da se nauči jeste poznata kompozicija „Etenraku“. Moj učitelj bi uvek rekao da je „Etenraku“ jedan od najtežih komada u gagaku muzici. Čak i ako ga sviram više od 50 godina, govorio bi, još uvek ne mogu da ga izvedem dovoljno dobro.

• Zanimljivo je da ovako drevan instrument, vezan za daleku prošlost, dobija i savremeni angažman, kroz sviranje na njemu danas i komponovanje za njega u sadašnjici takođe – ima li dakle dosta autora koje zvuk šoa aktuelno inspiriše?

– Tokom istorije, gotovo 1000 godina nije bila komponovana skoro ni jedna nova kompozicija za šo. Koliko ja znam, od 1970. bilo ih je mnogo komponovano. Kompozitori savremene muzike pokazali su u poslednjim decenijama veliko interesovanje za instrument „šo“ i „gagaku“ muziku. U osamdesetim godinama naročito, ali i u poslednjih deset godina. Mnogi autori komponovali su solo komade baš za mene, a i ja sam se oprobao u tome. Ovo interesovanje je na svoj način razvilo tehniku šo izvođenja.

• Kako ste došli u kontakt sa našom kompozitorkom Jelenom Dabić i kako biste opisali njeno delo za šo?

– Upoznao sam Jelenu Dabić preko jednog nemačkog kompozitora. Nekoliko puta smo razgovarali o tome šta je moguće komponovati za šo i tako je nastao ovaj njen komad.