Karlos Fuentes: Partija pokera za kraj

Da, između ostalog, jer informacija – ah, kako to rogobatno zvuči – o događaju u književnosti nije samo nespretno sročen prevod strane agencijske vesti. Smrt Karlosa Fuentesa nije povod koji traži samo godinu rođenja i smrti, navođenje naslova najpoznatijih dela i spominjanje pikanterija poput navođenja šta na Tviteru o tome piše meksički predsednik Felipe Kalderon; sasvim drugi padež je činjenica da će hiljadu puta više ljudi tugovati što Čičarito neće otići na Olimpijadu, nego zbog smrti genijalnog pisca. Za one koji čitaju nešto više od poruka na društvenim mrežama, Fuentesov odlazak sa ovog sveta jeste samo fizički nestanak autora romana „Terra Nostra“, u čijem smo poslednjem poglavlju svedoci neobične partije pokera: za stolom u Parizu, karte igraju likovi iz romana Aleha Karpentjera, Hulija Kortasara, Kabrere Infantea, Hosea Donosa, Garsije Markesa, Vargasa Ljose. Pobednik pokeraške partije je – dok čekaju kraj sveta, poslednjeg dana veka koji nestaje – onaj kandidat koji „sakupi najviše ljaga, poraza i užasa“.

Fuentes nije morao da „brine“ o svom parčetu prokletstva: njegov najveći „poraz“ jeste svakako sudbina sopstvene dece: sin umire u svojoj 26. godini, ćerka Nataša sa nepuna 33 leta; zato je piščeva poslednja želja bila da urna sa njegovim pepelom bude prebačena na parisko groblje Monparnas gde su i oni sahranjeni. Drugi razlog je divljenje prema Parizu, koje Fuentesa nije napuštalo još od prvog dolaska u „grad svetlosti“. Grozna sudbina, zaista; ali, sve ostalo u Fuentesovom životu jeste pobeda. Čista kao suza.

Meni je lično uvek bio intrigantan vrlo dubok uticaj „magijskog realizma“ na Balkan; maltene proročanski deluju mnoge latinoameričke knjige napisane sredinom prošlog veka, dok neki od romana jesu čista anticipacija balkanskog ludila iz devedesetih godina tek završenog stoleća. Kao da je neko predvideo da će se krvavi raspad Jugoslavije okončati pojavom smešnih diktatora u komitragičnim diktaturama, presvučenim u maskirne uniforme i/ili skupa odela ratne demokratije; valjda je zato hispanoamerički „roman diktature“ – odavno definisan kao podžanr, i to kakav – ovde bio tako dobro dočekan sredinom osamdesetih godina; i još više čitan u vunenim devedesetim. Tako je, štovani auditorijume; likovi iz Fuentesove „Smrti Artemija Krusa“, Ljosinog „Jarčevog slavlja“, Asturijasovog „Gospodina predsednika“, spodobe iz romana „Ja, vrhovni“ Roa Bastosa, Markesove „Jeseni patrijarha“ i „Pribežišta u metodi“ Aleha Karpentjera kao da su na stranice knjiga pobegli iz neke od balkanskih kasapnica, a ne iz daleke Južne Amerike; dovoljno je samo promeniti imena junaka i toponime, i tvrdim da bi retko ko mogao da provali da ove knjige nisu pisane na poluostrvu „krvi i meda“.

Sledeća zanimljiva osobina mnogih Latinoamerikanaca jeste preispitivanje istorije, uz relativno dobar osećaj za meru između nacionalnog i kosmopolitskog; govoreći o Fuentesovim prethodnicima i savremenicima, Dalibor Soldatić kaže: „Kroz univerzalno traga se za nacionalnim identitetom a kosmopolitski stav iznova afirmiše nacionalno i ono što je suštinski meksičko.“ Podrazumeva se da iskren pristup traži i angažovanost, ali ne po svaku cenu; zato će Mario Benedeti dati svoju ocenu Fuentesove književnosti: „Ako ih uporedimo sa mnogim primerima pseudo-angažovane književnosti u Latinskoj Americi ili pseudo-književnosti koja je angažovana, Fuentesovi romani su uzorni sa više stanovišta. Pre nego što postoje kao društvena kritika, kao razotkrivanje hipokrizije, ovi romani postoje kao književnost.“ To i ja kažem, dragi moji; a vi – u gomili ovdašnjeg štampanog đubreta koje je ili „nacionalno osvešćeno“ ili „politički korektno“ – probajte da pronađete literaturu.

U stvari, hteo sam da kažem da većina dobrih & popularnih pisaca ovdašnjih treba da za Fuentesom – i za ostalim pokojnim magovima hispanoameričke književnosti -pale sveću doživotno, bez obzira na predznak angažovanosti njihove poetike; onaj ko ne prepoznaje uticaj latinoameričkih velikana pisane reči na dela Albaharija i Basare – taj ove pisce nije ni čitao; ko ne primećuje otisak poetskog pečata – za moj ukus isuviše direktan – već spomenutog Fuentesovog romana „Terra Nostra“ na „Opsadu crkve Svetog Spasa“ Gorana Petrovića, taj ima ozbiljan problem sa percepcijom. S druge strane, uvek treba učiti – to valjda i jeste suština književnosti – samo od najboljih. A Karlos Fuentes i pisci čiji likovi igraju onu jezivu partiju pokera – uz stravičnu nagradu za pobednika – to sigurno jesu.