Na Sajmu knjiga u Lajpcigu (od 17. do 20. marta) Srbija će biti „zemlja u fokusu“. Biće to nesvakidašnja prilika da se nemačkoj javnosti prikaže lepše lice Srbije, kroz recentnu književnu produkciju. Lepo… Uprkos činjenici da se među „četrdesetoro odabranih“ na prste jedne ruke mogu nabrojati autori koji žive „južno od prestonice“, opet kažem: super! Bilo je krajnje vreme da bahati aparatčici iz Metropole i na delu dokažu kako zaista veruju da iza Begaljičkog brda žive Bušmani bez padeža, Zulu plemena s „pogrešnim“ akcentima i pokoja nepismena čovečja ribica… Odlično! – ponavljam i filozofski odlučujem da me se te denuncijatorske brojke i surove činjenice više ne tiču.
Međutim, kako čitam u Politikinom Kulturnom dodatku, jedna od tema kojom će se pozabaviti naši izabranici biće i Književnost i rat. E, to me se već žestoko i tiče i dotiče! Elem, srpska literatura je imala tu (ne)sreću da se samo u jednoj godini (2008.) pojave tri romana autora koji su ratne strahote osetili na svojoj koži, u najdoslovnijem smislu tih reči: „Od Ognjene do Blage Marije“ Jovana Radulovića (o Oluji u Hrvatskoj), „O vatri i noći“ Darka Barudžića (opsada Sarajeva) i „Var“ (rat na Kosovu i Metohiji) moje malenkosti. Naravno, to nije bilo dovoljno da makar jedan od nas bude pozvan da u Lajpcigu prozbori nešto na ovu temu. Stvarno, šta ćemo sa onima koji o ratu imaju nešto da kažu na osnovu ličnog iskustva? Ništa, naravno…
Dakle, razumem ignorisanje nas trojice u Utisku nedelje posvećenom ovoj temi; firma je privatna, a ja porez plaćam samo državi. Shvatam i razloge zašto niko od nas nije pozvan na okrugli sto na temu Književnost i rat, u organizaciji malopre spomenutog Kulturnog dodatka; daleko je Barudžić u Kragujevcu, a još dalji Stojanović u Leskovcu. Pa ipak, i dalje me zanima – ko će(?) i šta(???) govoriti na ovu osetljivu temu u Lajpcigu? Odavno rekoh da o ratu mogu da pišu samo oni koji su u njemu učestvovali; palamuđenje o bembanju, bez proživljenog i preživljenog iskustva „blata i krvi“ slično je švalerskom hvalisanju ljubavnim podvizima samo zato što ste odgledali najviše „remek-dela“ iz pornoteke u komšiluku. Možda o mojoj „teoriji“ mogu nešto više da kažu Hemingvej, Remark, Malaparte ili Selin?
Ipak, najvažnije pitanje glasi: koje ćemo od „opštih mesta“ odabrati za Lajpcig? Teoriju belosvetske zavere da su „svi krivi osim nas“ ili dobro uvežbano „posipanje pepelom“ da smo samo mi krivi za sve? Busanje u grudi junačke – sve do vrha sajamske kupole, ili kolektivno „klečanje na kukuruzu“, uz nadu da im ništa perverznije neće pasti na pamet? Kad dobro razmislim, možda je ovo pravi razlog zašto u diskusijama na temu Književnost i rat u Lajpcigu neće biti pisaca iz Srbije koji su „omirisali barut“. Možda nam se omakne pa – ovako neuračunljivi za autoritete – progovorimo kako je zaista bilo, ne štedeći ni sebe ni druge i dokazujući da „nemaju svi anđeli krila, niti je đavo tako crn“… U stvari, možda zaista više ne treba kvariti „lovačke i druge priče“ prestoničkih svilengaća tom odvratnom i bolnom istinom zvanom – rat …
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
