Ljuljamo se na klatnu ekstrema

Budući da pripada mlađoj generaciji stvaralaca u našoj zemlji, govorila nam je o promenama sa kojima se suočava naša kultura, ali i oni koji makar malo mare za to i pokušavaju da prebrode ove teškoće. Isidora Žebeljan napisala je desetine kompozicija za različite instrumentalne, vokalno-instrumentalne i vokalne ansamble, od kompozicija za solo instrument, kamerne i simfonijske muzike, do opera. Ovom prilikom, najavila nam je CD za stranog izdavača, kao i dve premijere.

Iako ste prvi kompozitor sa ovih prostora čija se muzika izvodi u prestižnim inostranim muzičkim salama, zatajila je podrška Ministarstva kulture kada vam je za objavljivanje CD-a za izdavačku kuću Oboe Classics trebala novčana pomoć. Kako to komentarišete?

– Pravi komentar su moje kompozicije, moje opere, narudžbine i brojna izvođenja i beskrajno sam zahvalna što imam mogućnost izbora. Sasvim mi je prihvatljiv odgovor Ministarstva da nema para, ali način na koji je to saopšteno je tužan i ne služi na čast ovoj instituciji, jer govori o nedovoljnom kulturnom nivou nekih od ljudi koji tamo rade. Javno je postavljeno pitanje o mogućnosti za dobijanje finansijske pomoći, čime niko nikoga ni za šta nije optuživao, ali je Ministarstvo, doduše verovatno naviknuto na napade, odgovorilo neadekvatno i nemoćno za običan kulturni dijalog. To nikako ne bi smelo da se dešava, barem ne Ministarstvu kulture. Bilo bi divno kada bi iz poteza koje vuče ovo Ministarstvo mogla da se razabere vizija o jasno osmišljenoj strategiji (iako je bilo i nekih akcija vrednih pohvale), ali, nažalost, gledajući samo neke od događaja upriličenih povodom proslave Milanskog edikta, na primer, stiče se utisak o neznanju, bezidejnosti, banalnosti, netalentu, kiču i primitivizmu koji su se udružili da zasene prostotu.

Mnogo se govori o „stanju u kulturi“ od kako su restriktivne mere u pogledu finansiranja kulturnih projekata znatno utanjile budžet. Ipak, dok sa jedne strane čitave grane umetnosti ostaju bez dinara iz budžeta za celu godinu, sa druge se neke manifestacije neštedimice podržavaju… Da li to znači da postoje neki drugi, novi prioriteti u kulturi? Šta se traži, kakve ideje i kakvi ljudi?

– U Srbiji se svi zajedno, već decenijama, ljuljamo na klatnu koje opisuje putanju od jednog do drugog ekstrema, a sve je to posledica izgubljenog balansa, srušenog sistema, nakon čega je nastao opšti grabež, nezajažljiva otimačina kako novca, tako i duhovnog i idejnog prostora, kao posledica totalne nesigurnosti. To stanje traje i dan danas. Tako su sada u pozicijama moćnih oni koji su se donedavno osećali poniženima i uvređenima, te sada, kada je došlo njihovih pet minuta, rekla bih osvete, ali i mogućnosti za uspostavljanje sopstvenog kvazisistema, opijeni podrškom i pozicijom, zaista, kao pijani, mnogi od njih ne gledaju gde staju i koga gaze. Verovatno će se ova matrica, prilikom svake sledeće promene vlasti, kao i do sada, ponavljati dokle god se ne shvati da je zajedništvo ta čudesna formula koja ovu zemlju može da spasi od nestajanja.

Kultura i politika idu podruku oduvek u različitim odnosima. Danas se kultura nesumnjivo ne nalazi u laskavoj poziciji, ali ima li ona i dalje, u ovakvim uslovima, nekakav mehanizam za samoodržanje i snage da bude duhovna potpora u ekonomskom, političkom i svakom drugom bezizlazu u koji stupamo kao društvo?

– Umetnost svakako ne zavisi od politike, a u suštini, ni od materijalnih uslova. Prava umetnost će uvek da preživi, jer ona je igra duha, i biće je dok je ljudi. Međutim, naša umetnost je u velikoj krizi. Nakon socijalističkog državnog modela, podmetnuto joj je kukavičije jaje tržišnog principa i komercijalizacije i u toj opštoj šizofrenoj zabuni, bez zdrave konkurencije, bez pravog znanja i bez mogućnosti česte razmene sa umetnicima iz drugih podneblja, a želeći u isto vreme i da glume umetnost, ali i da se povinuju zakonima tržišta, mnogi od naših umetnika su se izgubili. Ali, ja verujem da čim taj začepljeni kanal duhovnog i energetskog protoka informacija i ljudi počne da propušta svežiji vazduh, nove generacije umetnika smoći će snage da pokrenu lavinu inspiracije i ideja. A onda će se to preliti na sve.

Znači li sve ovo da kultura traži neku drugu definiciju? Koje mesto u društvu i našim životima zauzima ili bi trebalo ili će zauzimati pitanje o kulturi? Svodi li se na ovaj način kultura na aktivnosti pripremanja i održavanja svečanih akademija?

– Prva i osnovna stvar koja treba da se promeni u ovoj državi jeste obrazovanje. Mi smo zemlja neznanja i neznalica i otuda svi naši problemi. To je jedan ogroman i važan posao i na njemu treba svi zajedno da radimo. Jer, kada su ljudi obrazovani, oni imaju kulturne potrebe, a ljudi sa razvijenim kulturnim potrebama imaju i razvijenu maštu. To su ljudi sa kreativnim potencijalom. Ovakvi ljudi imaju ideje kako da zemlju izvuku iz ekonomske krize, kako da zaživi proizvodnja, kako da privuku strane investicije… Da li mislite da su ljudi u našoj vlasti maštoviti?

Kad je Bog stvarao Dubrovnik

Najavili ste lepe vesti, premijere u Austriji i Velikoj Britaniji… O čemu se radi?

– Prošle godine sam dobila porudžbinu od jednog od najuglednijih i najvećih festivala u Velikoj Britaniji, City of London Festivala, da za otvaranje, 24. juna 2013, napišem kompoziciju za glas i gudački kvartet. U pitanju je porudžbina koja je deo ciklusa od osam pesama, naručenih od osam kompozitora iz celog sveta, pod nazivom Trees, Walls and Cities…, a tema su osam gradova koje je predložio festival: Deri (Irska), London, Berlin, Beč, Utreht, Dubrovnik, Nikozija i Jerusalim. Ja sam pozvana da napišem pesmu o Dubrovniku i tako je nastala kompozicija „Kad je Bog stvarao Dubrovnik“, pesma za mecosopran i gudački kvartet, na stihove naseg tragično preminulog pesnika Milana Milišića. Kompoziciju će izvesti engleska pevačica Lor Liksenberg i čuveni Brodski kvartet. Koncert će biti održan u predivnom Drejpers holu, a prenosiće ga BBC3 uživo.

A zatim, ubrzo, 1–7. jula, takođe na otvaranju jednog od najvećih i najznačajnijih operskih festivala na svetu, Festivala u Bregencu, biće premijerno izvedena moja nova kompozicija „Zujte strune…“, metamorfoza na teme iz Mocartove „Čarobne frule“, za simfonijski orkestar. Kompoziciju izvode Bečki simfoničari i dirigent Pol Daniel. Festival u Bregencu naručio je od mene varijacije na „Čarobnu frulu“, jer će ove godine na ogromnoj pozornici na jezeru, sa auditorijumom na kopnu koji broji 7000 mesta, biti izvođena ova čuvena Mocartova opera.

Zatočenici samoizolacije

– Suštinsko je pitanje zašto i ova vlast, i to više od prethodne, ignoriše i odbija ljude koji mogu da budu njeni najveći ambasadori kulture. Još jednom je ispuštena šansa da se ujedine najbolje snage Srbije kako bi zajednički, uz međusobno uvažavanje i podršku, iznelo teško breme neophodnih promena. Mi, sada već decenijama, živimo kao zatočenici sumornog i sumanutog procesa samoizolacije, koji nas sve više ogrće neprozirnim plaštom neznanja i nepoznavanja sveta oko nas – danas je već mnogim ljudima, koji žive u Srbiji, postalo nemoguće razumevanje elementarnih pojmova sistema zapadne civilizacije i načina njegovog funkcionisanja – smatra Isidora Žebeljan.