Naš glavni zadatak je učenje

Šta je s ovim arhivom izneverenih nada i očekivanja danas, jedno je od mnoštva pitanja koja postavlja izložba Plameni pozdravi, oslonjena na albume fotografija koje su deca slala Titu. Njih 260, mada se umetnici koji učestvuju u izložbi nisu ovim materijalom poštapali na očekivan i sentimentalan način, kako to obično biva s ovim temama, nego uz intrigantan i proaktivan stav.

Postavka ima arhitektonski jasno razgraničene prostore, objašnjava umetnica i autorka izložbe Ana Adamović, vodeći nas kroz neke od njenih odeljaka. U jednoj sali su radovi Grupe Škart, Dejana Kaluđerovića, Dušice Dražić, zapravo prostor koji na neki način govori o deci, gradnji socijalističkog sistema, o poverenju i o izneverenom modernističkom projektu budućnosti. Pored umetničkih radova, postavljeno je i 12 stolova sa stranama iz fotografskih albuma koji prate hronologiju Druge Jugoslavije, pa uz radove umetnika ova sala deluje zapravo kao neka vrsta otvorenog projektnog poverenja. Recimo, „Modul“, rad Dušice Dražić, izgrađen je na osnovu fotografija raznih obdaništa, dečijih igrali- šta. Umetnica je iz njih izvlačila karakteristične elemente, a zatim od tih identičnih oblika napravila svojevrsnu imitaciju dečijeg igrališta – lepog, ali potpuno nefunkcionalnog. Zanimljiva je i video instalacija „Klikeri“ Dejana Kaluđerovića u kojoj je umetnik razgovarao sa sedmoro dece uzrasta između sedam i devet godina pitajući ih šta misle o strancima ili šta je to kad si siromašan. Oni odgovaraju a unutar ove instalacije, gde se mogu čuti razmišljanja dečaka i devojčica, postavljeno je 30.777 klikera. Ovaj broj Kaluđerović je zapravo dobio sjedinivši broj dece rođene 2007, 2008. i 2009 godine s opština s kojih oni dolaze . Dodatak celom aražmanu čini i ispis dečijih stavova o tome šta je zavičaj, Tito, revolucija i tako dalje.

Umetnica Irena Lagator iz Crne Gore napravila je instalaciju koja podrazumeva učešće posmatrač a samim tim što on mo- že da uhoda u rad, prisustvuje njegovom unutrašnjem, kockom definisanom prostoru, i, u njemu, vidi fotografije na svetlosnim panelima postavljenim u tri različita nivoa. Prvi je arhivski gde je izložen foto materijal iz MIJ, drugi lični arhiv umetnice, a treći istraživački, nastao u kontekstu teme izložbe. U sklopu ovog nivoa rada se nalaze fotografisane fasade društvenih preduzeća s imenima karakterističnim za socijalističko doba, poput: „Napredak“, „Mladost“, „Sloboda“ ili „Sigurnost“, a s druge strane su fotografije dece koja u predškolskom uzrastu crtaju na tabli ili koja od različitih objekata prave formu kuće.

„Treći je moj lični arhiv, s obzirom na to da sam kao Titov pionir bila deo susreta bratstva i jedinstva i, kao što je tradicija tada nalagala, posećivala sa školom spomenike NOB-a kao što je ovaj Bogdana Bogdanovića kod Vukovara“, pokazuje Lagator. Ona ističe da sve fotografije stoje u određenom vremenskom, socijalnom i konceptualnom odnosu i da se na taj način evidentira koliko su pitanja sigurnosti, slobode sada destabilizovana. „Osim u našem vremenu, ona su bila proizvod želje u prethodnom periodu socijalističke Jugoslavije“, dodaje Lagator. Ona ukazuje da su fotografije postavljene tako da je njihova međusobna veza u instalaciji konceptualno jasna u vremenskom, geografskom i prostornom smislu. S druge strane lakoća materijala – fotografije na lajt panelima, koje vise okačene o niti u ovoj instalaciji su na ivici pokreta, dok je cela konstrukcija prostora minimalno pričvršćena za tlo. Lagator naglašava da gradivnu nit njenog rada čine prevashodno fotografije preduzeća, koja su procesima privatizacije i tranzicije prodata, modifikovana, ruinirana, u stanju zapuštenosti ili zatvorena. Imajući u vidu njihove simbolična imena, recimo „Budućnost“, aktuelnost rada Lagatorove je posve jasna.

Ana Adamović je odlučila da izloži sve albume koji su Titu poslati od dece s tim što su oni poslagani u policama, obezbeđeni, tako da niko ne sme da ih dira. Na celoj ovoj izložbi se zapravo ne prikazuje nijedan album kao artefakt, jedino kao muzejski, tako da je Adamovićevoj bilo najbitnije da oni tu budu fizički prisutni, da uz njih stoji precizan spisak šta se u njima nalazi, ali bez doticanja jeste ono što čini idejnu poentu njenog rada – „da se igraš sa tim šta ljudi misle da je unutra, a što ne mogu da vide – da li je njihovo detinjstvo tu, da li su oni na tim slikama“, kaže Adamović. Ovo nije loša vežba za domišljanje „nas“ koji smo detinjstvo proveli u Titovoj Jugoslaviji. Zato što ćemo uvek poći od sebe, dok se izložba, u suštini bavi pre konstrukcijom tog individualnog, a prevashodno, kolektivnim i reprezentativnim portretom detinjstva u socijalističkoj Jugoslaviji. Stoga, svaki od izloženih radova ostavlja prostor domišljanja za posetioca izložbe u kome on može biti zaintrigiran pitanjem o onome šta ne može da vidi.

„Jer arhiva se uvek čita iz današnjeg momenta tako da je pitanje kada radite sa njom ne samo u tome šta prikazujete već šta ne prikazujete. Ona je uvek mesto moći – onaj ko ima uvid u arhivu odlučuje šta vi kao posmatrač možete da vidite i to kako tom posmatraču ovu priču predstavljate jeste složen problem“, zaključuje Ana Adamović.

Zato je danas i sutra, kao što kažu deca s početka teksta, naš glavni zadatak da učimo. Na to nas stalno podseća ova izložba.