Nakon rata protiv Persije, u maju 337. godine, Konstantin Veliki se nalazi u vojnom logoru blizu Nikomedije. Leži teško bolestan, okružen lekarima, prijateljima, lakejima. U njegovu vilu dolazi neobični glasnik sa svitkom na kojem je nepoznati starozavetni simbol. Car se tada priseća svog prethodnog života, smrti oca, odnosa sa majkom, caricom Jelenom, ili sa robinjom hrišćankom. Seća se i sukoba sa svojom drugom ženom Faustom koja je udavljena po njegovom naređenju, a pominje i sina Krispa, koga je, kako se tvrdi, takođe ubio.
Kaje se zbog svojih velikih grehova. A zatim umire u prisustvu glasnika, za koga se do samog kraja ne zna ko je, osim da nije sa ovoga sveta.
Ovako, u najkraćem, „prepričava“ istorijsku dramu „Konstantin“ njen pisac Dejan Stojiljković. Drama je rađena povodom obeležavanja 17 vekova Milanskog edikta, kojim je hrišćanstvo priznato za ravnopravnu religiju, a trovekovni progon hrišćana obustavljen. Srbija i Niš drže do ovakvog jubileja ne samo zbog njegovog „opštehrišćanskog i planetarnog značaja“, već i zbog toga što je Konstantin Veliki, autor edikta, rođen na teritoriji ovog srbijanskog grada. Nacionalna premijera „Konstantina“ biće 27. februara u niškom Narodnom pozorištu, a beogradska 4. marta, takođe u Narodnom pozorištu.
* Da li će „Konstantin“ biti prigodna jubilejska predstava?
– Nikada ne bih mogao da napišem takav tekst. Za ovu predstavu bio sam direktno inspirisan televizijskom serijom „Rim“ i romanom „Hadrijanovi memoari“ Margerit Jursenar. Iščitavao sam, takođe, Šekspirove drame koje govore o starom Rimu, recimo „Julija Cezara“. Oduvek pišem pod uticajem pisaca koji nisu „prigodni“. I roman „Konstantinovo raskršće“, koji je postao bestseler, nije rađen po receptu za bestselere, već je brutalna i mračna knjiga bez hepienda.
* Je li i pozorišni „Konstantin“ „brutalna i mračna priča bez …“?
– Ne, to je brutalna i mračna priča – sa hepiendom. Ona opisuje poslednja dva sata Konstantinovog života. Njen lajt motiv je : „Nebo se ne osvaja ognjem i čelikom, nebo se osvaja vrlinom“. A njena poruka je: ako neko ko je ubio sina i ženu, i na svakog protivnika išao ognjem i mačem, može da dobije svetački oreol, nije kasno ni za koga od nas. Oproštaj je suština hrišćanstva.
* Hoće li to biti predstava za „jednokratnu upotrebu“ za koju nećemo čuti posle 2013?
– Koliko ja znam, ne. Posle premijera u Nišu i Beogradu, krajem februara i početkom marta, igraće se još i 11. i 20 marta. Takođe, već ima pozive iz Banja Luke i Zaječara, ili iz regiona i inostranstva, kao i sa nekih festivala. Mislim da će predstava da se igra dva puta mesečno u Nišu i dva puta mesečno u Beogradu. Jagma za kartama pokazuje da ona dugo može da živi. I mimo jubileja, ona će da funkcioniše.
* Da li ste uspeli da izbegnete da ona bude „spektakl“ u pežorativnom smislu – dakle, mešavina lajt šoua, animacije i blješavila, uz malu umetničku vrednost?
– Predstava će biti spektakl, ali recimo – glumački. Biće spektakl i po stilizaciji, koja je veoma umetnička, i do sada neviđena u pozorištu. U predstavi postoje video animacije, ali one nisu preskupi , već najobičniji video bim. Sadržaj predstave je ozbiljan.
* Očekujete li da neko njome, ipak, ne bude zadovoljan?
– Uvek će biti nezadovoljnih, sa raznih strana. Ako postoje te famozne dve Srbije, pretpostavljam da ćemo kritike čuti sa obe strane. Ako je prva Srbija klerodesničarska, njoj se verovatno neće svideti što predstava nije dovoljno pravoslavna ili rodoljubiva. Onoj drugoj Srbiji se, pak, neće dopasti što je reč o državnom projektu, tako da će i u Starom Rimu iz četvrtog veka „videti“ srpski nacionalizam. Ali, najgore bi bilo da nema nikakvih reakcija. Ova predstava će da izazove kontroverze. I to je dobro.
* A kako odgovarate na optužbe da je ona preskupa za naše kulturne prilike?
– Ne znam kako je definisan i raspodeljen budžet predstave, niti ko je to radio. Pripadam kreativnom delu tima koji je pošteno radio svoj posao, dao svoj maksimum i zaslužio da mu trud bude plaćen. Dobar deo glumaca, a i ja lično, nemamo državni posao i nismo na državnim jaslama. Profesionalci smo koji idu od posla do posla, od honorara do honorara. Od toga sami plaćamo i svoje zdravstveno i penzijsko osiguranje i hranimo svoje porodice. A sada čujemo kako nam kažu: Došli gubari da pojedu državne pare. Pri tom su, recimo, Aleksandra Denića, scenografa u našem timu, Nemci proglasili za jednog od pet najboljih scenografa u Evropi, dok je kostimografkinja Bojana Nikitović bila prva asistentkinja Milene Kanonero, koja je pre pet godina nagrađena Oskarom. To jeste „dream team“. Tim snova su sigurno i glumci. Izuzetno mi je drago što po mom tekstu igra jedan veliki glumac kao što je Miodrag Krivokapić. Drago mi je i što su niški glumci ostvarili sjajne role, a da pri tom uopšte nemaju male i sporedne uloge, kako se priča, već igraju i careve i svece, i caricu Jelenu i Galerija i Svetog Dimitrija. Da li je sve to preskupo? Ako ova država ima jedan od najglomaznijih birokratskih aparata u Evropi, i ako je 600 hiljada ljudi u Srbiji u državnoj službi, što je tri puta više od evropskog proseka, šta je „preskupa“ predstava? Da je za nju izdvojeno malo para, da su produkcija ili autorska ekipa slabi, da li bi mnogi rekli – evo, opet radimo štapom i kanapom, kako nas nije sramota? Verovatno – bi.
Pobeda carice Jelene
– Konstantin Veliki je bio verujući čovek, a ne političar koji se priklonio hrišćanstvu iz pragmatičnih razloga. On je u karakteru imao i oca vojnika i majku hrišćanku. Po ocu je bio čvrst i tvrd čovek, posvećen vojničkim veštinama, a po majci je bio upućen u poeziju, filozofiju i govorništvo. Čitavog života u njemu su se sukobljavale te dve strane. Na kraju njegovog života pobedila je ipak majka – kaže Stojiljković.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
