Imamo dve važne sile: silu integracije i silu separacije. Imamo još jednu, stalno prisutnu koju ne bismo smeli da isključimo iz jednačine. To je sila Zemljine teže. Sila separacije neretko je motivisana silom sekundarne integracije, koja opet, kad za to dođe vreme, motiviše na individualnost, dakle separaciju. Tako u krug. Kroz dugu istoriju ljudskog roda i društva. Ljudi menjaju partnere, porodične jedinice, političke partije itd. Ništa čudno i ne mnogo komplikovano.
Ono što unosi ozbiljan problem je treća sila. Gravitacija. Nađete se, recimo, između dve strane: istok/zapad (koristim prostornu metaforu jer je tako najlakše shvatiti snagu sile teže). Niste sigurni da li biste se separatisali ili integrisali i s kim. Sedite, razmišljate, a gravitacija radi. Odoste dole. Psihološki u depresiju, istorijski u zaborav. Zbunjeni, pravite greške, samo da vas ne proguta gravitacija.
Nije ovo nikakva mudrost, ali nekako mi je svanulo dok sam, ne želeći da budem sasvim isključena iz pop dešavanja, a s druge strane nemajući mnogo volje da se integrišem sa znojavim fanovima, slušala na Jutjubu pesmu „Glavo luda“. Nikad ranije nisam razmišljala šta nam Čola poručuje. Sad mi to izgleda kao poziv u pomoć.
Ovako: lirski subjekt se obračunava sa svojim destruktivnim nagonom da ostane u odnosu koji očigledno nije valjan (ne znamo zašto). Obraća se svojoj glavi, jer u glavi boravi racio. Objašnjava ciklične promene: sve se menja, to je normalno. Motiviše sebe jačajući sile separacije, pošto višestruki pokušaji integracije nisu upalili („šta će nama izmirenja“). Argumentacija za kojom poseže izvučena je iz primera u prirodi i društvu („promjenila riba more, rob čuvara…“), što je čini izuzetno čvrstom. Sve vrlo lepo objašnjava mestu gde boravi razum, ali, izgleda, to nije od neke pomoći. Na tom razmeđu, gde i pored kvalitetnih dokaza da srlja, glava lirskog subjekta tera po svom („tjera svoje“), ščepala ga je sila teže i gotovo. On ode u bespuće. Prema očekivanom, kad gravitacija nadjača sve druge sile, finale je fatalno: „živjeti je nemoguće!“
Kad sam već kod glave kao posebnog entiteta pevača naše pop, folk scene, navešću svoj omiljeni refren. Tu sam našla smelu borbu protiv gravitacije, zato mi se toliko dopada. Pita Miroslav Ilić svoju glavu zašto je zamišljena. Ona, naravno, ne odgovara (ima više objektivnih razloga), a on hrabro okreće ćurak: „još života ostalo je!“ Sledi antologijski stih: „natrag suze moje.“ Ne znam za poetičniji obračun sa silom Zemljine teže (sa vremenom, takođe). Da smo pametni, iz ovog retka bismo mogli svašta da naučimo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
