Zvuk koji izlazi iz trube u stvari sam ja

Živi i radi u Parizu, Bolonji i na Sardiniji, umetnički je direktor dva italijanska festivala, a njegov zvuk je prepoznatljiv i jedinstven. Imali smo sreću da ga sretnemo i da prisustvujemo koncertu njegovog benda Mare Nostrum u okviru briselskog džez festivala. Pored Paola Frezua, u bendu za klavirom svira Šveđanin Jan Lundgren, a na harmonici Francuz Rišar Galijano. Koncert je bio ispunjen suptilnim melodijama, sa blagom dozom melanholije, ali sa puno pozitivne energije. Bile su zastupljene originalne kompozicije ova tri sjajna muzičara, kao i dela Monteverdija i Žobima.

Kako je nastao projekat Mare Nostrum?

– Sve je počelo pomalo slučajno pre desetak godina. Prvo su Galijano i Lundgren svirali zajedno i onda sam im se ja priključio. U početku nismo imali ime. Jednog dana smo radili na kompoziciji koja se zove Mare Nostrum (Naše more) i tako smo došli na ideju da to bude i ime benda. U stvari, mi predstavljamo susret tri mora, pošto smo sva trojica iz zemalja u kojima je ono vrlo prisutno.

Na koncertu predstavljate svoj prvi album, recite nam nešto više o njemu?

– Album sadrži originalne kompozicije ili aranžmane sve trojice. Dogovorili smo se da svako napravi aranžman za one stvari koje su mu posebno drage. Ja sam predložio Žobima, Galijano je posebno vezan za Satija, a Lundgren se opredelio za švedsku tradicionalnu muziku. Tako je ovaj album naš zajednički projekat u pravom smislu te reči.

Kada ste počeli da se bavite muzikom?

– Vrlo rano. Dok sam bio dete, neprestano sam sviruckao na bilo kom instrumentu koji bi mi se našao pod rukom. U kući, na Sardiniji gde sam rođen, imali smo trubu jer je moj brat svirao u limenom orkestru. Kad se on odselio, truba je ostala u kući i tako je sve počelo. Kao desetogodišnjak počeo sam da sviram u tom istom orkestru u mestu gde sam odrastao. Tada, naravno, nisam ni sanjao da ću se muzikom baviti celog života!

Da li ste oduvek posebno voleli džez?

– Moram da priznam da sam u početku svirao sve; laganu muziku, pop, tradicionalnu, klasičnu… Džez sam tek kasnije otkrio, zatim sam se upisao na Konzervatorijum, gde sam shvatio da uživam svirajući baroknu muziku, Monteverdija, Hendla, Baha… Volim i etno ritmove, a vezan sam i za tradicionalne melodije sa Sardinije. Sviram ono što mi prija, ali sam se uglavnom posvetio džezu.

Šta vas inspiriše kada svirate ili komponujete?

– To zavisi od mnogih stvari. Ponekad me inspiriše neka priča, osoba, svetlost, boja… ili naprosto ništa, jer nije uvek potrebno tražiti inspiraciju u nečem komplikovanom. Ima situacija u kojima jednostavno moram da komponujem, kada, na primer, treba napisati muziku za film, a ponekad osetim neverovatnu potrebu da stvaram zato što sam sreo neku osobu ili zato što mi se desilo nešto sto je na mene ostavilo jak utisak.

Jednom ste rekli da je džez pozitivna muzika i da je truba „otvoren“ instrument…

– Da, smatram da je džez vrlo pozitivna muzika, jer je pre svega nastao u periodu kada je sve bilo u pokretu – vreme velikih bitaka, otkrića i otvaranja Evrope ka Americi. Džez bi bio metafora raznih razmišljanja. Truba je za mene instrument koji predstavlja glas, ona može vrlo lako da zameni pevača u nekoj operi. Ona je za mene vrlo ženstven instrument. U stvari, preko zvuka trube prenosim svoja razmišljanja, a pošto su razmišljanja uvek otvorena… eto, to bi bila ta ideja o otvorenosti trube kao instrumenta.

Da li je za vas važan odnos sa publikom?

– Rekao bih da je odnos sa publikom nešto najvažnije! Kada se nađete na bini, vi niste u stanju da izvedete svaki put istu stvar na isti način. Svaki koncert je jedinstven i zavisi od mnogo elemenata. Isto tako nije svejedno da li svirate napolju ili unutra, u maloj ili u velikoj sali, itd. Što se tiče publike, svaki muzičar vodi dijalog sa ljudima koji su došli da ga slušaju i naravno da je za dobro izvođenje najvažnije da publika aktivno učestvuje u onome što joj prenosite.

Da li vam je neki od čuvenih džez trubača poslužio kao uzor?

– Uzor su za mene sigurno bili Majls Dejvis i Čet Bejker, sa kojima sam počeo karijeru pre tridesetak godina. Od njih sam mnogo naučio, ali sam imao sreću da pored njih upoznam i da sviram sa drugim sjajnim muzičarima i da od svakoga naučim po nešto.

Kako ste došli do tog jedinstvenog stila po kome ste prepoznatljivi?

– To stvarno ne znam. Sviram onako kako osećam. Taj zvuk koji izlazi u stvari sam ja. Muzičar nije glumac, on ne može da menja uloge, odeću, mimiku… on je na sceni sam sa svojim instrumentom koji predstavlja produžetak njegove ličnosti i njegovog pogleda na život.

Kakva je po vama budućnost džez muzike?

– Ovo pitanje je neko jednom postavio Majls Dejvisu i on je jednostavno odgovorio: „Budućnost je sutra!“, čime je hteo da kaže da se ona ne može predvideti. Jedino što mogu da kažem je da će džez nastaviti da postoji jednostavno zato što je to muzika u stalnom pokretu.

Kako vidite ulogu muzičara u današnjem društvu?

– Ona je vrlo značajna. Uloga umetnika uopšte je da prenese publici svoju viziju sveta sadašnjosti i budućnosti. Njegova uloga je da na kritički način prikaže ono što ga okružuje i da izrazi stvari koje se često ne mogu ni napisati ni prepričati. Isto tako, dobar muzičar će svoju publiku dodirnuti emotivno. Mislim da muzika ima mnogo više u sebi taj pokretački duh nego druge vrste umetnosti, jer je kontakt sa publikom direktan.

Prošle godine ste bili gost na beogradskom džez festivalu. Kakvi su vam utisci?

– Utisci su vrlo pozitivni, pogotovo sam bio iznenađen velikim brojem mladih ljudi koji su želeli da otkriju nešto novo i vrlo aktivno učestvovali u koncertu. To je bilo prijatno videti, jer moram da priznam da na džez koncertima u Evropi nema uvek toliko omladine. Prvi put sam bio u Beogradu pre više od desetak godina i drago mi je što sam konstatovao da se entuzijazam za muziku nije promenio.

Konstruisanje ideja

Na šta mislite kada improvizujete i da li se prepuštate emocijama?

– Mislim na konstruisanje ideja. Improvizacija je za mene veliki broj informacija koje posedujem i koje dovodim u red, ali svaki put na drugi način. Ideje naviru jedna za drugom, sve je to vrlo iracionalno. Naravno da u improvizovanju emocije imaju veliku ulogu.