Beč: U početku je bilo kišno

Gazdarica? Starija bečka gospođa, čijoj je porodici nekad pripadala ta zgrada, izrazito ljubazna. Njen sin mi čak odnosi kofer na drugi sprat, bez lifta dakako, jer zgrada je 1880-ih. Objašnjava mi „uputstva za upotrebu“ stana i, pošto živi odmah ispod, familijarno mi kaže: „Ja sam ovde“ za sve što mi zatreba. U stanu me čeka majski repertoar za operu i šećer sa printom Theater an der Wien. „Volim ovo mesto“, gazdarica kaže pokazujući na grafiku Jozefplaca. Potpisujemo gomilu papira. Ostavlja mi stan, „ja sam ovde“, ponavlja mi i ide niz hodnik zgrade, u kućnim papučama. Počinju prvi bečki dani. Čudna tišina u stanu. U početku je bilo kišno. Tek pristigla u grad, ne mogu da čujem njegove priče. Danju neko vežba klavir iznad mog plafona. Do oko 11 uveče, kada prekida valjda zbog kućnog reda. Odlučujem da, spajajući neke slike iz Beograda sa ovim bečkim, napišem ciklus poezije pod tim nazivom: Kućni red. Gumperdorferštrase, ulica za koju sam čula zbog jedne stare razglednice Beča, koju je 1919. kupio moj čukundeda – nalazi se odmah ispod moje zgrade. Tu nalazim stari kafe Šperl, i naručujem kafu melanž. Tim putem se ide do Našmarkt pijace. Tamo kupujem dva pisma iz 1942, ljubavna, za jedan evro. Promocija moje knjige protiče neočekivano dobro, uz obrazovanu publiku. Stiže mi prijateljica na promociju. Bivamo pozvane na Dane srpske kulture u klubu Palfi. Baš na Jozefplacu. Upoznajemo galeriju likova, potencijalne neizbrušene junake nekog bečkog štatromana. Pre svega mislim na Austrijance: stariji fotograf iz Beča, koji je fotografisao internacionalne pisce i izlagao u brojnim galerijama u gradu i šanker, koji odnekle vadi templarsko vino, i koji zapravo nije šanker već dugogodišnji vojni službenik ali se bavi vinima. U parku, ispred Kunstistoriše muzeja pijemo svi iz staklenih čaša, kao afterparti. U klubu Palfi se svakog petka okupljaju umetnici različitih profila. Odlazim jednog petka i srećem nekog nemačkog slikara-arhitektu. Nemac me pita čime sam toliko oduševljena kod Urija Lesera. Nemam odgovor. Verovatno te tamne boje kojima uspeva da multikolorno naslika štošta. Uzgred, izložbe u Albertini bile su istorijske: od Monea do Pikasa, od Šagala do Maljeviča, u Leopoldmuseumu Klimt i Šile, ali i izuzetni Teodor Herman, austrijski slikar pejzaža. Posle Kunstistorišemuzeuma osećate da više ne možete da percipirate lepotu. Morate da stanete. Ili odsedite u nekom od parkova okolo. Bečki liričar Ber-Hofman kaže: „Hoću da noć nas dvoje vidi kako idemo kroz vrt, noć koja je svud, poverenica da mi bude“, ne možete da se ne zapitate je li mislio na neki od vrtova koji ste baš vi posetili, npr. Belvedereove ili šenbrunske. Kupujem knjigu gde su sakupljene priče o Beču u viđenju Kantija, Kafke, Cvajga, Šniclera, Milene Jesenske… Na stolu su mi i čuvene, i neprevedene kod nas, Hasidske priče Martina Bubera. Ponela sam i „Dunav“ Kludija Magrisa, za svaki slučaj.