Foto safari na sremskog Jetija Baću

Zbog toga se na Sretenje, inspirisani lepim snežnim danom, upućujemo u novu potragu za našim legendarnim susedom sa planine. On neosporno – ako postoji, ne silazi sa vrhova Fruške gore, osim kada je gladan ili kada je baš hladno. Sa mlađanom ekipom, krenuli smo iz sremskog sela Sviloš, dolinom između brda Sviloška gradina i Pešički fatovi, put osamljene vile Ravne. Čim smo skrenuli u šumu, sneg je netaknut, vide se samo tragovi životinja. Prošli smo Dolinu mira i rampu našeg najstarijeg Nacionalnog parka. Na jednom mestu između puta i snežne doline potoka u kojoj u proleće raste sremuš, pronašli smo prve tragove – videli veliko utabano odmorište.

Sledeći znak da se u gori nešto čudno dešava bio je kada smo već bili u bizini vile i videli više srna kako beže iz tog pravca, pa iza nas preko snežnog puta, na drugo brdo. Uspeli smo slikati malu srnu. Svi smo se složili da se Snežni čovek neće pokazati kada mi očekujemo, nego iznenada – kada on hoće. Susrećemo dva bagera sa raspoloženim osobljem koji su posle sedam dana snežne blokade sišli sa glavnog puta da uklone palo deblo koje kao da je neko postavio popreko baš na pravac puta odakle dolazimo. Naravno da smo posumnjali na Njega. Čula su nam se otvorila, primećujemo drveće i granje koje se presijava kao da je od kristala. Opušteni, uživali smo u odmoru, užini i vidikovcu pored izuzetne vile sagrađene od raznobojnog domaćeg kamena, nažalost zaključane i unutra opustošene. U ograđenom prostoru za „reintegraciju evropskih jelena“ – nismo videli jelene.

I onda, kada smo pomislili da je naša ekspedicija, bar u dolasku, neuspela – dogodila se virtuelna senzacija! U trenutku kada se svih 12 članova ekspedicije fotografisalo automatskim digitalnim aparatom, iza nas se pojavio Veliki snežni jeti – Fruškogorac, ali ga kao za inat tada niko nije video. Ostala je foto-uspomena koju nam je naš predvodnik Fejsbukom poslao po povratku u Novi Sad. Uz njegovu saglasnost, poklanjamo vam je. Jedan od učesnika je komentarisao: „Aaaaaa, strahota, zašto mi ovo niko nije rekao. Još je i naslonio ruku na moje rame. Jezivoooo!“

Vraćamo se istim putem nazad do mostića, a onda u šumu desno praveći prtinu prema potoku u pravcu najudaljenijeg sela opštine Beočin – Grabova. Ubrzo, nailazimo na dva slapa visoka oko dva metra. Veliko gnezdo je iznad nas. Tu smo se začas podelili na one koji su sišli na vodopad i iznadvodopadiste. Grudvamo se. Izlazeći kroz šumu u atar Grabova primećujemo tragove jelena i šape jazavca, pa sumnjamo da fruškogorski jeti možda ima njihov donji deo. Inače ne bi mogao pobeći od lovca u zasedi.

Prebacujemo se preko njiva na kojima su male snežne dine, jedva prolazimo kroz žbunje trnošljive i šipka. Spuštamo se na put za Sviloš. GPS pokazuje da smo prešli 13 km za oko pet sati, sa 150 metara nadmorske visine popeli se na 400, uz više kraćih pauza. Puni smo energije, utisaka i planova. Pozivamo da nam se priključe svi zainteresovani za uživanje i istraživanje u prirodi, tim pre što novosadska planinarska društva organizuju redovne šetnje vikendom.