Mala Aja Sofija

Bila je „studija“ za „veliku“, „pravu“ Svetu Sofiju, glavnu crkvu Imperije, pa se zato i zove Mala (prostor za molitvu 25 x 28 metara, prečnik kupole 15-31, visina 19-55). Jedna je od najvažnijih ranovizantijskih građevina u Istanbulu. Ka njoj se, od Trga Sultanahmet i Plave džamije, ide kroz Arasta bazar, pa ulicom Kučuk Aja Sofija, ka pruzi i Mramornom moru, u Kumkapi. (Kumkapi, „peščana vrata“ – deo je grada u kome su živeli Jermeni; i sad ima njihovih crkava, tu je i jermenska patrijaršija.)

Posle osvajanja Konstantinopolja 1453, Mala Sv. Sofija ostala je netaknuta sve do Bajazita II, koji na presto dolazi 1481. Tada ju je Husein aga, šef aga u Topkapi saraju, pretvorio u džamiju, i postala je Kučuk – takođe mala, ali na turskom.

Mozaici u crkvi prekrečeni su, dodati su trem i dvorište, obavezni šedrvan, i, naravno, minaret. Džamija je oštećena dvaput u zemljotresima, 1648. i 1763, popravljena 1831. za vreme sultana Mahmuda II, i još nekoliko puta. Nisu ovom zdanju naštetili samo zemljotresi, ugrožava ga i železnica, jer je pored pruge. U džamiji su za vreme balkanskih ratova živele izbeglice, a ni one je nisu ostavile u stanju boljem od zatečenog.

Mala Sv. Sofija stavljena je pre nekoliko godina na listu Uneska i posle temeljne rekonstrukcije ponovo otvorena septembra 2006. za turiste i vernike. Negde je napisano da „spolja nije bogzna šta“ (jer je „mnogo starog sjaja izgubljeno u rekonstrukcijama“), meni se, međutim, mnogo sviđa, kao i sve vizantijske crkve, zbog njihove nenametljive lepote i uzdržanosti u ukrašavanju. To je prva džamija u koju sam ušla tokom ovog boravka u Istanbulu. Druge su veće, bogatije, lepše, ali mene je ovde namah osvojila upravo jednostavnost dekoracije i belina zidova okupanih svetlošću.

Nekim čudom očuvan je friz posvećen Justinijanu i Teodori, i lepi mermerni stubovi. Na nekima još stoje monogrami carskog para, a na galeriji, grčkim slovima, piše kome je crkva posvećena. U spisima starostavnim zabeleženo je da je galerija bila povezana sa dvorom posebnim hodnikom, kojim su na službu dolazili car i njegova pratnja. Centralni (osmougaoni) plan ponovljen je na bazilici San Vitale u Raveni (koju je, 540-547, takođe gradio Justinijan), a poslužio je kao model i slavnom mimaru Sinanu, arhitekti Sulejmana Veličanstvenog, za džamiju Rustem paše.

Došli smo do džamije baš kad je počinjao salah (molitva), ali nam niko nije branio da uđemo, samo smo zamoljeni da se izujemo i pokrijemo glavu. Ipak sam obredno umivanje na šedrvanu, koje prethodi molitvi, slikala krišom. Šedrvan je takođe „kučuk“, baš mali, a nalazi se pored groblja u kome je i turbe Husein age, u šumici drugih, znatno manjih nadgrobnih spomenika. To je i jedino turbe na ovom groblju, i vrlo skromno, iako, pretpostavljam, nije bila mala stvar rukovoditi agama u carskom saraju.