Jedan od najradosnijih festivala u Japanu je festival dece koja u toj godini navršavaju tri, pet ili sedam godina. Slavi se 15. novembra svake godine – četiri veka unazad! Za dečake u starom Japanu je bio najvažniji peti rođendan – sin samuraja tom prilikom je bio predstavljen feudalnom gospodaru svog oca.
„Šići-go-san“ je propraćen neizbežnim ceremonijama. Devojčice oblače kimona i od tog dana počinju da nose „frizuru“ za odrasle. Sa dečacima obučenim u hakamu, slade se jelima sa tri poslužavnika (na najvećem je sedam odabranih jela, na srednjem pet i na najmanjem tri), a potom svi dobijaju poklone zapakovane u ukrašene papirnate vrećice. U Japanu je brojanje godina drugačije. Kad se dete rodi – računa se da je staro godinu dana i dalja starost mu se ne računa po danu rođenja već po godini u kojoj rođendan pada! Upravo smo stigli u prostrano dvorište budističkog hrama Sanđu-sanđen. Čim su naglasili da hram ne smemo snimati ni fotografisati, bilo je jasno da je svetinja od velikog značaja. Šteta, mislila sam kad smo ušli – pred nama je bio veličanstven prizor! Hiljadu pozlaćenih statua božanstava u prirodnoj veličini svetlucaju i trepere iz polumraka hrama. Od poda, pa sve do neobične tavanice, ovi dostojanstvenici hindu religije još od dvanaestog veka čuvaju gigantsku statuu veličanstvenog Kanon Bude. Izgradnja hrama je započeta 1164, trajala je devedeset i osam godina. Sanđu-sanđen nisam zapamtila po raskošnoj unutrašnjosti, zlatnim figurama od japanskog kipra, niti po zastrašujućem izgledu Boga Grmljavine. Sanđu-sanđen pamtim zato što je pored svih bogova imao „nebogovski“ incident…
Ratko, naš saputnik, zakasnio je, nije čuo za zabranu i još sa ulaza je podigao svoju kameru i započeo snimanje. Mali, i za nas beznačajan detalj, izazvao je veliku i značajnu reakciju… Na taj, za japanski narod nedopustiv gest, izbezumljena Juko je zanemela, potom kratko uzviknula i time skrenula pažnju čuvara, čuvarki, pomoćnog osoblja i sveprisutnih japanskih turista. Kao da je tog časa bačena bomba – masa se uznemirila i uskomešala. Bezglasno otvarajući usta svi su mahali rukama i gestikulirali – dotrčali su čuvari sa ulaza. Zapanjeni, nisu progovorili ni reč već su nemo stajali iščekujući. A naš Ratko je žmureći na jedno oko i dalje hodao između „zlatnih“ dostojanstvenika i strpljivo snimao ne sluteći šta se oko njega dešavalo…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
