Čini mi se da je pravilnije reći da je Brisel podignut u jednom velikom parku nego da Brisel obiluje parkovima. Zaista je teško nabrojati sve njegove zelene površine: Kambr, Begin, zapravo pre šume nego parkovi, Volvendal, Forest, Žozafat, park Pedesetogodišnjice, Leopoldov, Elizabetin park, kraljevski domen Van Leken… Pored ovih velikih, nebrojeno je i malih parkova. Neki su zavučeni između zgrada, drugi izgrađeni na nekadašnjim dvorištima porodičnih kuća. Ponegde tabla sa podacima o osobi koja je poklonila gradu deo svog terena za izgradnju zelene površine. Neki parkovi su zbog rastinja donetog izdaleka botaničke bašte u malom.
Šetajući parkom Forest učini mi se da čujem papagaje. Ptice tropa i suptropskih krajeva u Briselu? Nemoguće! Ipak osmotrih okolno drveće. Spazih jato jarko zelenih ptica veličine lasti, koje su imale karakteristično povijene kljunove poput papagaja. Razjašnjenje dobih u parku Ten Boš, smeštenom u bloku omeđenom sa četiri ulice, između nekoliko stambenih zgrada i ambasade Indije. U tom nevelikom parku spazih tablu sa informacijama o neobičnom drveću kao i da u ovom parku ima malih papagaja, poreklom iz Južne Amerike (porodica psittacidés). Navodno su pobegli pre više godina iz kaveza, najverovatnije iz neke od obližnjih zgrada i razmnožili se. Kako zime ovde nisu preterano hladne, održali su se i čak se raširili u ostale parkove.
U parkovima majke, bake i deke šetaju decu. Drugi guraju bebe u kolicima u krug u nadi da će zaspati. Učenici obližnjih škola se u pauzi, za lepog vremena izležavaju na travi. Neki se spremaju za ispite, drugi čavrljaju sa devojkama zažarenih pogleda. U podne, u pauzi za ručak, pridruže im se i zaposleni iz obližnjih kancelarija. Malo dalje dokoni penzioneri prekraćuju dane diskutujući. Mnogi se sunčaju rasprostrvši ćebe ili prostirku na travu, neki i u kupaćim kostimima. Dobro držeća gospođa, reklo bi se šezdesetih godina, u majušnom kostimu privlači poglede vremešne gospode.
Na ograđenom košarkaškom terenu mladići se nadigravaju. Na zagrađenom prostoru na čijim vratima je postavljena kvaka visoko da deca ne mogu da je dohvate ljuljaške, drveni konjići, patkice, tobogani… Klinci se sami igraju, dok ih roditelji iz prikrajka posmatraju, sigurni da deca ne mogu da izađu. Parkić „Galerija Vaterlo“, nedaleko od avenije istog imena je u stvari igraonica za predškolce. Posetioci su najvećim delom iz okolnih zgrada, reklo bi se da se svi poznaju. Sve zelene površine su besprekorne. Povrtari obrezuju drveće i šiblje, kose i čiste travu od opalog lišća.
Nisam primetio WC za ljude, posetioce parkova, ali mi padaju u oči WC za kučiće u Ten Bošu. Odmah uz pešačku stazu, na kružnoj površini, zasute šljunkom, veličine jednog kvadratnog metra, u sredini je poboden drveni stubić i postavljen natpis „WC za kučiće“. Da li što psi ne znaju da čitaju, ili što nemaju naviku, ili što su konzervativci koji se ne odriču lako starih navika, tek su ti toaleti zvrjali prazni iako su kučici dizali noge oko stabala u parku.
S vremena na vreme se začuje: „stigao je sladoled“. To pokretni sladoledžija koji kombijem obilazi parkiće u blizini razglasom poziva kupce. Mališani pokušavaju da iskukaju još jedan kornet. Roditelji donose kafe, a u vreme ručka i sendviče iz obližnjih restorana koji su prilagodili svoju ponudu gostima iz parka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
