Pred licem Crvenoarmejaca

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 A trebalo bi to znati, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga, što je Augustinčić ostavio u Srbiji mnoga značajna dela. Da spomenem samo impresivan, a nažalost zapušten spomenik stradalim u Timočkoj buni u Zaječaru, Spomenik oslobodiocima u Nišu, Nošenje ranjenika u Beogradu…

Oko podneva sunce je tako osvetlilo lik crvenoarmejca da je delovao lirski toplo. Kao da nije bio svedok velikog stradanja Jugoslovena i crvenoarmejaca u borbama za oslobođenje Beograda od Nemaca u oktobru 1944. godine. U njegovom, gotovo dečačkom izrazu, ne nazire se ništa od užasa rata. To lice, odlučno i pomalo mladićki naivno, više opominje bezumnike, nego što im se sveti. A oni, uljuljkani u vlastite iluzije i zablude o nepobedivosti i nadmoći nad svim i svačim, i ne slute koliko je to ništavno. Dobro je to osetio veliki vajar i zato je crvenoarmejskom junoši dao izraz maltene bezazlenog momka. NJegov kalešnikov superiorno je spušten. Nije uperen u nekoga ili nešto, što ne znači da ne može da promeni položaj ako zatreba.

U sadašnjim, neveselim, vremenima kojekakvi mediokriteti pokušavaju da zavladaju svetom. Možda ne bi bilo suvišno da pogledaju Augustinčićevog crvenoarmejca, simbol koji nesumnjivo ukazuje da im je naum besmislen. Ovaj značajni memorijalni kompleks, nažalost, slabo se održava i čuva. Na to se već više puta javno ukazivalo. Dok sam uživao u ovom Augustinčićevom delu, kućni ljubimac neke „gospođe“ upravo je pored njega praznio creva.