Centralna tema kampanje: Hapšenja

Dobro, ipak se nešto znalo. Šešelj je to započeo jer je dobro uočio da je u kulturi naroda u kojem živimo hapšenje lopova omiljena želja, isto kao i ona „da komšiji crkne krava“ ili barem kućni ljubimac u ovo bezkravno vreme. Ovaj narod ponekad saoseća i sa ubicama, ali lopovluk ne prašta. Naravno, znamo da su svi sem nas i naših – lopovi! Lopovluk se u našem viđenju sveta i života, urbi et orbi, uvek kači za Drugog, bilo da je zaista lopov, bilo da se obogatio, a mi znamo da se to desilo na lopovski način.

U nas je razvijen strateški model i njemu odgovarajuća ideologija hapšenja, pritvora, suđenja i ne-suđenja, podmićivanja i zastrašivanja sudija, zaboravljanja i zaturanja predmeta, zastarevanja krivičnog gonjenja i zastarelosti izvršenja krivičnih sankcija. U nas je toliko lopova, kriminalaca, korupcionaša – da su nam hapšenja i osude veoma potrebni. Jasno je da s tim poslom ne treba stati zato što slede izbori. Međutim, krajnje je preterivanje kada se hapšenja stave u izbornu ponudu i kada se obećanjem hapšenja privlače glasači. No, ako se manemo preterivanja, pa posmatramo efekte, onda vidimo: želeli ste hapšenja – gledajte hapšenja – platite hapšenja! Narod na izborima plaća glasovima. Nije to ni davanje predujma, nego uvek: puna cena za mačku u džaku!

Ideologija hapšenja se temelji na narodnoj potrebi za hapšenjem. Ta potreba je sigurno šira i dublja od broja učinjenih krivičnih dela. U mnjenju našeg naroda je da svakad i svugde vidi lopove, kriminalce i razne druge koje treba hapsiti i hapsiti… Nekako nam je lakše kad nekog uhapse, lakše podnosimo ovu muku kada je uhapšen neko ko živi lepo. Mrzimo lopove, bogataše, političare koji nisu naši, mrzimo pametnije od nas, moralniji od nas su nam trn u oku. Šešelj u dosluhu sa Lauferom znao je ono što mi ne znamo, znao je koga treba uhapsiti, a pogotovu je znao one iz vlasti koje treba hapsiti. Milošević, slabog sluha, pripitivao je na onom čuvenom mitingu da li je svenarodna želja da se uhapsi Azem Vlasi. Sećate se: „Ne čujem vas dobro, ali biće hapšenja.“ (Ne reče li svojedobno Veljko Lalić: „Svega ovoga možda ne bi bilo da Srbi nisu izabrali gluvog čoveka.“) Potom je Đinđić uhapsio Miloševića, Živković je u „Sablji“ uhapsio preko dve hiljade ljudi, Tadić je uhapsio gotovo mnoge haške optuženike, a onda dolazi Vučić…

Niko normalan nije protiv hapšenja lopova i drugih krimosa. Ali, zar to nije posao policijske svakodnevice, a ne posao u funkciji skretanja pažnje sa socijalne bede ili ključna tema izborne kampanje.

„Centar za monitoring izbora Kuće ljudskih prava i demokratije zahteva od policije, tužilaštva i službi bezbednosti da zaustave ciljano plasiranje informacija iz istraga koje se koriste za predizbornu kampanju.“ (http://kucaljudskihprava.rs/)