Foto: Stefana SavićOdgovor na pitanje da li opozicija može da ima jedinstvenog predsedničkog kandidata zavisi od ishoda unutrašnjih izbora u Demokratskoj stranci. DS je jedina koja ima iskustvo stožerne stranke. Kada je reč o okupljanju političkih snaga oko jednog kandidata, DS je bila glavni faktor u najmanje tri predsednička ciklusa – u vremenu DOS i Vojislava Koštunice, i dva puta u slučaju Borisa Tadića. I to bez obzira na politički kontekst i broj drugih političkih igrača uključenih u priču. To organizaciono i političko iskustvo videlo se i u aprilskim izborima, kada su DS i Pajtić predvodili i gurali sve akcije i poteze četiri opozicione liste u osporavanju izborne regularnosti, borbom da RIK ne ostavi listu DSS – Dveri ispod cenzusa, i zajedničkim protestima na otvorenom.
Nije isključeno da bi, ukoliko se ostvari namera jedne struje u DS, da na čelo stranke dođe novo lice, ovo iskustvo DS bilo dovedeno u pitanje. Jer, i Pajtić i njegov glavni konkurent Šutanovac bili su u stranci u tri pomenuta predsednička ciklusa. Bez obzira na nekompromitovanost nekog novog lidera, pitanje je da li bi on umeo da primeni političko iskustvo DS.
Opozicione grupacije će pokušati, barem je to ideja koja živi već neko vreme, da pribave vanstranačkog kandidata od integriteta, prihvatljivog za široki spektar stranaka. Nekog poput Saše Jankovića dakle, samo što se dalje ne eksplicira – da li će taj kandidat na velika vrata ući u politiku da bi uskoro raspisao sveopšte izbore i otišao sa vlasti, da li će poput Koštunice doživeti kao najveću opasnost mogućnost da postane marioneta i biti spreman za dogovore i kompromise sa „starim režimom“, odnosno Vučićem kako bi se održao protiv svojih saveznika? Ili će možda, smisliti neko treće, dosad neviđeno rešenje.
Vučić će na raspolaganju protiv te strategije imati najmanje dva jaka odgovora – prvi je promena Ustava i izbor predsednika u parlamentu. U toj varijanti možda bi mu protokolarni Tomislav Nikolić bio najbolje rešenje, međutim u dubinu njihovog rivalstva koje mora da je staro koliko i SRS je teško proniknuti. Dvotrećinsku većinu ne mora dobiti jedino uz pomoć socijalista – ukoliko se odluči za proevropskog kandidata, moguće je da na promenu Ustava pristanu svi sem DSS i Dveri. Čak i radikali, dakle.
Druga mogućnost je da jako podrži nekog od svojih potpredsednika iz SNS, s tim što to nosi rizik da se ta podrška ne prenese u dovoljnoj meri i da se desi debakl. Ta ličnost bi morala da bude stožer kampanje, a najveći marketinški proizvod SNS je sam Vučić. Zato su tu i dve kontramogućnosti – jedna je da se Vučić sam kandiduje, a druga je da kandidata SNS ne podrži u punom kapacitetu, i da prepusti nekom poželjnom savezniku, recimo Ivici Dačiću, mogućnost da pobedi. Potom, da u nekoj vrsti kohabitacije, ukoliko predsednik ne bude iz SNS, sve moguće probleme u vođenju zemlje opet adresira na Andrićev venac i adresu predsednika Srbije, da bi u finišu mandata, recimo 2019, ipak promenio Ustav i smenio predsednika.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
