Kakav parlament, takva mu i umetnost

Podsetimo, ukupno 34 portreta predsednika skupštine, od kojih je osam iz međuratnog perioda i 26 novijih, nedavno je postavljeno u holu zdanja na Trgu Nikole Pašića, kako bi se odalo priznanje tradiciji srpskog parlamentarizma. Istorijske portrete svojevremeno je naslikao Uroš Predić, sa izuzetkom jednog dela Ivana Tišova, dok su savremenici kreacija Dragana Stojkova, akademskog slikara iz Sombora. Kako je naš list juče objavio, Skupština Srbije je ovaj posao platila 3,99 miliona dinara (oko 150.000 „po slici“), bez sprovedenog tendera, a sve je dogovoreno „pregovaračkim postupkom“, kako je Danasu potvrdio šef protokola parlamenta Milivoje Glišić.

Katarina Mitrović, kustoskinja Istorijskog muzeja Srbije, ističe da je to „blam za instituciju Narodne skupštine“.

– Portretske galerije su poznata i veoma stara evropska praksa, kojom institucije naglašavaju kontinuitet i moć. U žanru akademske umetnosti, to su uglavnom dobre slike. Ne možete očekivati da vas neko doživi ozbiljno ako sebe predstavljate posredstvom loše umetnosti. Simbolički, od Uroša Predića do Dragana Stojkova, ovo je istorija sunovrata srpskog parlamenta. Drugo je pitanje da li je trebalo uopšte nastavljati galeriju portreta. Mogao se kontinuitet institucije iskazati drugačije, više u skladu sa savremenom praksom. Da se konsultovala stručna javnost, moglo se doći do adekvatnijeg rešenja. Ali to je posledica sistematskog urušavanja kulture u Srbiji. Ovo sad izgleda kao vic. Kakav parlament, takva mu je i umetnost – zaključuje Katarina Mitrović.

Ako su imali da plate skoro četiri miliona za to, onda okej. Nek daju i duplo, ironično komentariše umetnik Raša Todosijević situaciju s portretima.

– Za našu izložbu („Srbija ľ Najčešće postavljana pitanjaô) u Njujorku, u 52. ulici, u Galeriji Austrijskog kulturnog foruma, nije dat ni prebijen dinar, niti je Boris Tadić, koji je u to vreme bio tamo, došao na otvaranje , a predsednik Austrije jeste. Inače, Srbija nema tradiciju portretista kao na Zapadu. Iako to po meni i inače nije umetnost, tamo se to uradi korektno, pa bar liči na nešto – primećuje Todosijević.

Zoran Naskovski, takođe jedan od međunarodno najpriznatijih vizuelnih umetnika iz Srbije, kaže za Danas da „koliko je uspeo da vidi, sve to izgleda ludački, ali se uklapa u situaciju“.

– To je realna slika stanja. Kada pogledate sve slike oko sebe uopšte, na ulici, na televiziji, u parku, onda ti portreti izgledaju kao pali s Marsa, bolesno, a pre svega kao amaterizam. Portretisani ne liče na sebe, jer ih je radio umetnik koji nije kompetentan za te stvari. Ja sam, recimo, bio kod kolekcionara koji je imao portrete svojih predaka urađenih tehnikom ulja na platnu, a onda je za sebe i svoju decu angažovao vrhunskog fotografa. Ukoliko uopšte treba da budu portreti, onda neka to budu fotografije, a ne uljane slike, jer danas to jedino ima smisla – jasan je Naskovski.

Saša Janjić, istoričar umetnosti i likovni kritičar umetničke asocijacije i galerije Remont, kaže da je „strašno, posle Uroša Predića, spasti na jednog malog slikara kakav je Dragan Stojkov“.

– Za te pare je moglo mnogo toga da se kupi za prazne muzeje. I, opet neko piskaralo iz administracije odlučuje o tome šta je umetnost – upozorava Janjić.

Ništa manje kritični nisu ni neki od portretisanih. Nataša Mićić, bivša predsednica Narodne skupštine, rekla je Danasu da će tražiti da njen portret „bude odmah promenjen“. „Ne želim da vjek vjekova visim na zidu tako unakažena“, ogorčena je Mićićeva, dok je Tomislav Nikolić kazao da, kad god vidi sliku, pomisli „ovo ovde nisam ja“. Slavica Đukić-Dejanović je, međutim, istakla da je „najvažnija tradicija“, a da lično nije nezadovoljna.