Odbrana slabih prognoza izbornih rezultata

P { margin-bottom: 0.21cm; }Od 1990. godine do sada obavljeno je preko sto raznoraznih istraživanja biračkog mnenja čiji su nalazi objavljeni; broj neobjavljenih je nepoznat. Broj tačnih i približno tačnih prognoza izbornih rezultata toliko je mali da uz nešto preterivanja mogu reći da se kreću u okviru statističke greške. I pored toga što je u poslednjih nekoliko godina povećana prognostička vrednost istraživanja, kladioničari imaju tačnije prognoze. Ovog puta prognoze su „ujednačene“. U ovom kontekstu meni je omiljena anegdota nekih britanskih istraživača: „Toliko je stvari zbog kojih istraživanja mogu krenuti u lošem pravcu, da je pravo čudo kako se može napraviti korektno istraživanje.“

Biračko telo u trenutku realizacije terenskog istraživanja, uprošćeno do kraja, ima tri grupe: sigurni apstinenti, relativno sigurno opredeljeni glasači i grupa onih koji u trenutku ispitivanja ne znaju da li će izaći na izbore ili ako su sigurni da će izaći ne znaju kome će dati glas. Obično je problem istraživača da procene broj birača iz ove grupe koji neće izaći na izbore i izborna opredeljenja onih koji će izaći na izbore.

Smislene su dve funkcije istraživanja biračkog mnenja. Jedna se odnosi na određivanje izborne strategije date partije, i promene u strategiji tokom kampanje. Druga se odnosi na medije i njihovo nastojanje da zadovolje radoznalu publiku. Istraživanja u funkciji izbornih takmaca lako postaju besmislena ukoliko se redukuju na pitanje ko će da pobedi na izborima ili ako partija nema dobre eksperte koji mogu da iskoriste nalaze za osmišljavanje predizborne kampanje. Redukcija istraživanja na prognozu strukture izbornih opredeljenja nije ništa više od zadovoljenja radoznalosti partijskih ljudi ili novinara (tu je i fenomen „naručenih“ rezultata) S druge strane, pomenutu redukciju mogu da nametnu sami istraživači jer bez dovoljno novca i vremena za realizaciju istraživanja, rade jeftina i brza istraživanja sa manje pouzdanim procedurama prikupljanja podataka, npr. telefonska anketa. Korektna telefonska anketa inače ne trpi veliki broj pitanja (najviše pet-šest pitanja plus demografija), ne trpi ni složena pitanja, niti pitanja sa brojnim ponuđenim odgovorima. Telefonske ankete imaju još neke slabosti: veće je odbijanje ankete, veći je broj ne-odgovora na „osetljiva“ pitanja, veće je nepoverenje prema anketaru. Međutim ne znači da se ovi nedostaci ne javljaju i u terenskom istraživanju (intervju „oči u oči“), već samo to da su nedostaci manji.

Donekle nategnuto, ovim funkcijama može se dodati još jedna koja se odnosi na same istraživače. Naime, validnost i pouzdanost istraživačkih nalaza društvenih istraživanja u krajnjoj liniji se mere njihovom prognostičkom vrednošću (prediktivna valjanost), mada ima autora koji to donekle ili potpuno negiraju, npr. Džordž Galup. Pouzdanost se inače meri doslednošću rezultata u ponovljenim istraživanjima nezavisnih istraživača. Tu valja imati na umu da nisu malobrojni birači koji promene opredeljenje u onom vremenu između dana istraživanja i izbornog dana – a u toj nedelji uoči izbora kampanje je u zenitu. Ovde je važno shvatiti da istraživač utvrđuje opredeljenje birača na dan ispitivanja a ne na dan izbora (iako ispitanika uredno zamolite da kaže za koga će glasati na dan izbora). Istraživač treba da proceni izborno opredeljenje ispitanika u trenutku kad ni sam ispitanik ne zna svoje opredeljenje ili se oko toga dvoumi. (Gotovo na samom početku ovih istraživanja Galup je skrenuo pažnju na to da na rezultat izbora utiču i mnogi drugi činioci a ne samo stavovi prema izbornim kandidatima.)

Značajno mesto u kritici predizbornih istraživanja, ima tvrdnja o uticaju objavljivanja rezultata istraživanja na neopredeljene birače („band wagon“ efekat). Tako da ima zemalja u kojima je zabranjeno objavljivanje rezultata dve, tri pa i više nedelja pre izbora. U svakom slučaju smatram da se precenjuje uticaj objavljivanja rezultata. Uostalom, i pored veoma raširenog mišljenja o uticaju, to nije istraživački dokazano.

Da kažem još da se nadam da sam se dovoljno ogradio od slučaja da rezultati istraživanja koje sutra objavljujemo, budu daleko od onoga što će se desiti na Cveti. Uostalom, Lipman je još 1922. govorio o javnom mnjenju kao o slikama „realnosti“ u glavama ljudskih bića koje su često nepotpune i nejasne. Očito da između tih maglovitih „slika“ kojima se bavi istraživanje i zaokruživanja jedne od dvadeset stranaka/koalicija na biračkom listu, postoji znatna razlika.