Srbija ide Đinđićevim pravcem, ali mora brže

Na čelu Vlade bio je tek nešto više od dve godine, njegov kabinet položio je zakletvu 25. januara 2001, nakon što je DOS ostvario ubedljivu pobedu nad SPS i radikalima, na talasu građanskog oduševljenja Miloševićevim odlaskom s vlasti, 5. oktobra prethodne godine. Za vreme Đinđićevog mandata pokrenuti su procesi demokratizacije društva, korenitih ekonomskih i socijalnih reformi, ostvarivanja dobrih odnosa sa Zapadom, padali su zidovi sankcija, a zemlja je postala članica svih međunarodnih organizacija. Pored teškog posla usklađivanja politike u svakom smislu heterogene koalicije od 18 stranaka, najveće smetnje pravili su mu ostaci Miloševićevog režima, duboko ukorenjeni pre svega u službama bezbednosti, vojsci, policiji, privredi, administraciji, medijima.

Đinđićeva vlada se zalagala za beskompromisnu saradnju s Haškim tribunalom, za šta je primer hapšenje i izručenje Slobodana Miloševića. Upravo tada, u periodu mart – jun 2001, došlo je do potpunog rascepa s Vojislavom Koštunicom, koji je septembra 2000. kao kandidat DOS pobedio Miloševića na izborima za predsednika SRJ. Vrhuncima političkog neprijateljstva Đinđića i Koštunice mogu se smatrati odluka DOS da iz Skupštine Srbije isključi poslanike DSS i podrška DSS pobuni Jedinice za specijalne operacije („crvene beretke“).

Nakon polaganja svečane zakletve u Narodnoj skupštini, januara 2001, Đinđić je poručio da nova vlada želi da od Srbije napravi „demokratsku civilizaciju, odnosno da uspostavi osnovne demokratske temelje“ države. Na primedbe da nije patriota, odgovarao je oštro: „Za mene je patriotizam da moja deca ostanu da žive u mojoj zemlji, da govore maternji jezik, a da ne moraju da idu po belom svetu trbuhom za kruhom. Patriotizam je to da cene moju zemlju, da ja sa svojim pasošem mogu da idem ponosno preko bilo koje granice. Za taj patriotizam će se ova vlada zalagati i mi smo u ovom smislu velike patriote.“

U prvom saopštenju posle ubistva premijera, Vlada Srbije je kao organizatore i počinioce atentata označila pripadnike „zemunskog klana“, za koji je navela da je „najveća organizovana grupa na prostoru bivše Jugoslavije“, a kao kolovođe nekadašnjeg komandanta raspuštene JSO Milorada Ulemeka Legiju i vođe „zemunskog klana“ Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića. Neposredno pred atentat, MUP je pripremao njihovo hapšenje, što je ubrzano nakon prvog pokušaja ubistva Zorana Đinđića, 24. februara 2003. na autoputu ispred Beogradske arene.

Nekoliko sati nakon ubistva Đinđića u Srbiji je proglašeno vanredno stanje i počela je policijska akcija Sablja, u kojoj je u naredna dva meseca privedeno više hiljada ljudi osumnjičenih za pripadništvo organizovanim kriminalnim grupama.

Za predsednika Vlade imenovan je Zoran Živković, zamenik predsednika DS. Đinđić je sahranjen 15. marta u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu, uz prisustvo više od 70 stranih delegacija. U pogrebnoj povorci bilo je više stotina hiljada građana.

U akciji Sablja uhapšeno je više pripadnika „zemunskog klana“, među kojima i neposredni izvršilac ubistva Zvezdan Jovanović. Spasojević i Luković su ubijeni u sukobu s policijom, a Ulemek se skrivao sve do 2. maja 2004, nedugo posle izbora Vojislava Koštunice za premijera.

Suđenje četrdesetorici optuženih za ubistvo počelo je decembra 2003. u takozvanom Specijalnom sudu u Beogradu i trajalo do maja 2007. godine. Okrivljeni su prvostepenom presudom osuđeni na ukupno 378 godina zatvora, od čega su po 40 dobili Milorad Ulemek i Zvezdan Jovanović. Presude toj dvojici potvrdio je Vrhovni sud, decembra 2008. godine. Na kazne od 30 do 35 godina zatvora osuđeni su i Aleksandar Simović, Vladimir Milisavljević Budala, Ninoslav Konstantinović, Srećko Kalinić, Miloš Simović, Milan Jurišić Jure i Branislav Bezarević. Milisavljević, Kalinić, Jurišić, Konstatinović i Simović i dalje su u bekstvu.

Predsedavajuća sudskog veća Nata Mesarović, obrazlažući presudu, rekla je da je atentat na Zorana Đinđića političko ubistvo upereno protiv države u kome je učestvovao kriminalizovani deo JSO i banda Dušana Spasojevića. Deo javnosti godinama ukazuje na to da su politički inspiratori i, možda, nalogodavci ovog zločina ostali nekažnjeni.

Obeležavanje godišnjice

Demokratska stranka, Fond „Dr Zoran Đinđić“, Liberalno-demokratska partija i NVO organizuju danas obeležavanja godišnjice tragične smrti Zorana Đinđića.

10.00: Demokratska omladina organizuje šetnju od Vukovog spomenika, gde je i okupljanje do Aleje velikana na Novom groblju. Vence na Đinđićev grob položiće, između ostalih, udovica Ružica Đinđić, predsednik Srbije i DS Boris Tadić, funkcioneri stranke i stipendisti Fonda „Dr Zoran Đinđić“.

11.00: Okupljanjem ispred sedišta LDP u Siminoj ulici u Beogradu, počinje „Šetnja za Zorana“, koju će do zgrade Vlade Srbije i Aleje velikana predvoditi lider stranke Čedomir Jovanović sa saradnicima.

12.30: U Narodnoj biblioteci Srbije biće predstavljeno novo izdanje Đinđićeve knjige „Jugoslavija kao nedovršena država“, kao i digitalne kolekcije njegovih knjiga, naučnih članaka i prevoda. Govoriće premijer Mirko Cvetković.

14.00: Finale takmičenja u besedništvu u Đinđićevu čast održava se u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. O pobedniku odlučuje žiri u sastavu Ružica Đinđić, Boris Tadić, Dragoljub Mićunović, Dejan Mijač, Dara Džokić, Mirjana Karanović i Branko Cvejić.

17.00: LDP u Domu sindikata organizuje tribinu „Naš posao, naša vizija“. Govoriće Vesna Pusić (Hrvatska), Jelko Kacin (Slovenija) i Čedomir Jovanović.

19.00: Tribina „Šta je ubijeno u Srbiji 12. marta?“, u organizaciji Studentskog liberalnog kluba, održava se na Pravnom fakultetu u Beogradu. Učesnici su Dubravka Stojanović, Ljubiša Rajić, Jovica Trkulja i Jovo Bakić.

20.00: „Sedam godina kasnije“ tribina je u pozorišnom klubu „Zeleno zvono“ u Zrenjaninu. O događajima posle ubistva premijera govoriće Laslo Vegel, Žarko Korać, Svetlana Lukić, Nenad Živković i Dejan Ilić.

Ko danas ovako govori?

* Moj prioritet je da uklonim sve prepreke koje vode ka ubrzanom vraćanju zemlje u Evropu, ne razmišljajući da li su te prepreke na opravdan ili neopravdan način postavljene.

* Želimo modernu Srbiju koja će se takmičiti sa drugima i imati glavnu ulogu na Balkanu, u kojoj će biti malo trutova, a mnogo radilica.

* Reforme su uvek plivanje uz vodu. Reforme su uvek sukobi s mentalitetom, nasleđem, interesima, entropijom i inercijom.

* Moto koji me vuče napred je: nikada se ne predaj. Ako kreneš u preticanje, dodaj gas. Radi ono što smatraš da je ispravno, ne ono što će većina da podrži.

* Prevarenim se može smatrati samo onaj deo naroda koji je verovao da će s dolaskom političke demokratije automatski doći ekonomsko blagostanje.

* Moramo kao narod da odrastemo i kao ljudi da prihvatimo cenu tog odrastanja.