Herbi Henkok, legendarni džez umetnik, maestro klavira i svakog zamislivog instrumenta sa klavijaturama takođe, superstar popkulturne scene sa toliko osvojenih nagrada da ih je teško uopšte pobrojati i titulama koje govore svaka ponaosob za sebe – nastupom u Sava centru demonstrirao je svu vitalnost svog fantastičnog muzičkog bića.
Klasik, inovator, autorska persona izuzetnog instinkta i tajminga, muzičar otvorenog sluha širom preko kontinenata i žanrova i plemenito ljudsko stvorenje. Stojeći na nogama uz pljesak od kojeg vas bole dlanovi i sa kricima oduševljenja i obožavanja u pozdrav, okončan je Henkokov koncert u Sava centru za kojim čeznete već na putu kući nakon svega.
No, Herbi Henkok sa sobom je doveo takvu reprezentaciju izuzetnih muzičkih imena, da njihov zajednički nastup angažuje vašu pažnju i sva čula gotovo jednako, kao i kada je reč o samoj glavnoj zvezdi večeri. Izlazeći jedan za drugim na scenu, fenomenalni bubnjar Vinnie Colaiuta, potom basista James Genus sa blues melodikom zapletenom u svoje potmule tonove, te napokon genijalni gitarista Lionel Loueke, čiji instrument ispušta od starta najčudesnije i apsolutno oneobičene zvuke koje uopšte možete pretpostaviti, ovi umetnici plene svojom ozbiljnošću i posvećenošću, pripremajući pojavu Henkokovog božanstva, čijim prisustvom sve zazvuči kao tuce najsloženijih orkestara na pozornici istovremeno. Gipkost Henkokova za svojim instrumentima, klavir nahranjen kristalom viših sfera, klavijature kosmičkih auditivnih senzacija i konstelacija, u dodiru sa trojstvom muzičara pored, počinje u zajedničkom majstorstvu i predanosti da nalikuje na kakav nadnaravni savremeni komad čiste klasike – toliko je invencije, mudrosti i otmene intuicije u ovoj basnoslovnoj kuli zvuka, da imena odabranih brojeva koje tokom večeri odlučuju da tumače postaju potpuno nevažna. Loueke kao nosilac Svetog Grala u obličju gitare u svojim rukama, i sam njegov zvuk što bljeska zlatom i golica sluh šiljcima dijamantskog kamenja, basista sa dubinama melodijske virtuoznosti, zanesen u svoju kontemplaciju po potolinama tonova, bubnjar koji raznosi dah ispaljujući eksplozivne metke sa svog kompleta od kojih se svaka materija može u trenu da rastoči. Spiritualna atmosfera „Watermelon Man“, tajanstveni rock decibeli koji plutaju po sali, zvučni seksepil koji ostaje na snazi do kraja, ta neodoljiva, prilepljujuća senzualnost kojim se Henkokova muzika oslobađa u prostoru napučenom ljudima, Henkok koji će se ovde prvi ali ne i poslednji put do kraja latiti svoje „klavitare“ i njenih pijučućih duela sa basom i gitarom, punih ljubavi za zvuk i svoje muzičare. Potom će nam Loueke preneti svu čulnu višeznačnost svog vladanja instrumentom u solu retke lepote kojim priziva sve duhove koji su ikada hodali njegovom afričkom, beninskom postojbinom, progovarajući mnoštvom glasova, coktanjem, dahtanjem, breakbeatom na gitari, zanosno! I onda ponovo, zvuci svemira, raritetni slušni začini, iskusni neuhvatljivi blues, pravo svetilište metamorfoze i zvukosinteze u prekrasnoj „Cantaloupe Island“, hip hop i skrečovanje kao uvod u „Rockit“, a kroz njega provučeni svi eliksiri i opijati jazza i čega god u melasi zbira sveg svetskog zvukovlja koje vas meša, melje i topi do stadijuma živih i senzibilnih pripadnika ljudske rase. Hvala tata Henkok!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
