Indi svetlost koja ne prestaje

Po mnogim anketama jedan od najuticajnijih rok gitarista svih vremena, DŽoni Mar je kao osamnaestogodišnjak osnovao The Smiths i onda – zajedno sa Morisijem – potpisao sve pesme na četiri studijska albuma koja je bend objavio tokom pet godina postojanja. Iako su kao grupa poživeli kratko njihov je rad inspirisao mnoge (pre svih komšije iz Mančestera The Stone Roses, Happy Mondays i Oasis), dok je Marovo vanserijsko gitarsko umeće „nateralo“ brojne sledbenike da probaju da ga dostignu i eventualno nadmaše („On je prokleti čarobnjak… on je jedinstven. Niko ne može da svira to što on može“, reći će Noel Galager sredinom devedesetih).

Po razlazu „Smitovaca“ 1987. Mar je kao studijski muzičar svirao na albumima Pet Shop Boysa, Brajana Ferija, Black Grapea, Talking Headsa i Beka Hensena, postao je gitarista benda the The i osnovao supergrupu Electronic i nije da nije pokušavao da se probije i pod sopstvenim imenom: godine 2000. osnovao je Johnny Marr and the Healers koji su objavili album „Boomslang“ (na kojem je i propevao), ali kada je trebalo da usledi promotivna turneja The Healers su se jednostavno razišli. U međuvremenu, Morisi je uspeo da izgradi lepu solističku karijeru i bez velikih kompozitorskih veština (u The Smiths njegov je primarni zadatak bila lirika) što, bez sumnje, nije ostalo van Marovog vidokruga, pa je nakon trogodišnjeg druženja sa bendom The Cribs i rada na filmskoj muzici („Početak“ Kristofera Nolana) odlučio da u pedesetoj podseti publiku ko je napisao melodije klasika kao što su „How Soon Is Now“ ili „There Is A Light That Never Goes Out“.

Prvi solistički album „The Messenger“ (2013) je doneo ono što su fanovi i priželjkivali, kombinaciju indi muzike, nju vejva i post-panka serviranu uz obilatu porciju rifova koje može da osmisli samo „gitarski bog“, a ono što je sve iznenadilo bilo je sasvim pristojno Marovo pevanje i ozbiljna, na momente cinična lirika koja je za teme imala izazove modernog društva, pre svih dehumanizaciju kao posledicu prekomernog obitavanja u „virtuelnom svetu“ nakon koga i ono što je na ekranima TV-a izgleda tek kao još jedna video igra. Album je dobio dobre kritike što je Mara podstaklo da formira prateći bend i krene na englesku turneju i tokom koje se bavio komponovanjem, pa je po njenom okončanju ušao u studio i snimio jedanaest novih pesama koje su publici predstavljene osamnaest meseci nakon izlaska „debitantskog“ dela.

„Playland“, koji svoje ime preuzima iz knjige „Homo Ludens“ Johana Huizinge („Pesnički jezik je jezik igre“ tvrdi njen autor), mahom koristi istu muzičku matricu kao i prethodnik, s tim što produkcija sada više evocira devedesete i britpop zvuk dominantan tih godina. To se, pre ostalih, odnosi na prvi singl „Easy Money“, zaraznu pop pesmu izrazitog dens ritma, i iskričavu poletnu „Dynamo“ (posvećenu mančesterskoj CIS kuli) čije su fenomenalne gitare sigurno još jednom ostavile Noela Galagera otvorenih usta. Fanovi „najuticajnijeg indi benda“ će, naravno, „Playland“ preslušavati u potrazi za omiljenim zvukom i utisak je da ni oni neće ostati razočarani: „Boys Get Straight“ ima prepoznatljive elemente post-pank estetike, „This Tension“ je tipična The Smiths stvar (sa skoro pa morisijevskim stihovima „I'm conceptual son, With an intellectual gun, Protection“) dok u „The Trap“ Mar i vokalom oponaša pevača s kojim je pre trideset godina stekao svetsku slavu.

Jednako kao na The Smiths dane, pesme na „Playlandu“ podsećaju i na Marovo stvaralaštvo iz njegove dens faze (Electronic i saradnja sa PSB) kao što je to slučaj, recimo, sa „Candidate“ (čije su gitare i sintisajzeri na tragu „Getting Away with It“ iz 1989) i autobiografskom „25 Hours“, koja dosta podseća na „Born Slippy“ benda Underworld. U odnosu na „The Messenger“ pesme na novom albumu su bolje otpevane (što znači da njegovo samopouzdanje u ulozi frontmena nastavlja da raste) i čine se kompaktnijim, što može biti i posledica autorove povećane vere u uspeh projekta koji je pomalo neočekivano započeo. Naravno, sa svakom dobrom ocenom dobijenom od strane kritike i publike šanse da Mar eventualno zasvira u ponovo okupljenim The Smiths eksponecijalno opadaju, ali čini se da to više nije ni važno: važno je da je on konačno postao svoj gazda, te da je dokazao da mu nije potreban Morisi da mu napiše dobru liriku.

A Morisi je, pak, zaokupljen svojim problemima: nedavno je priznao da su mu kancerogena tkiva do sada odstranjena četiri puta i da se nada da će mu roman koji trenutno završava svojom prodajom omogućiti da konačno prestane da se bavi muzikom: „Uz malo sreće ostaviću pevanje zauvek, što će sigurno usrećiti mnoge ljude“.

Bez obzira što već dugo nije u kontaktu sa njim, ubeđeni smo da DŽoni Mar neće biti jedan od tih srećnih ljudi, iako mu se bolji život, po solo albumima sudeći, i te kako smeši. Ocena: 7/10