Najbolje sam otkrio u Srbiji

Zapravo, celokupan imidž i manirizam deluje persiflažno i lakrdijaški, gde se Šantel predstavlja kao abdejtovana cirkuska vedeta „gypsy-tech“ varijete kluba, u smešnom svadbarskom odelu, sa premalom šubarom koja mu jedva staje na glavu i muzičkim programom sastavljenim od hitova balkanskog folk repertoara za „pod šatru“. Ukoliko se, međutim, obrati pažnja na pozamašnu diskografiju muzičara koji je od 1987. godine objavio dvadesetak raznovrsnih izdanja, u različitim formatima, dolazi se do realne vrednosne poente, koja ukazuje na posvećeničko proučavanje nacionalnih istografija, iz kojih potiče muzika koju je Šantel samo dodatno elektrifikovao i obojio humornim elementima…

– Da, mnogo je bilo zamerki na moje, kako bih rekao, provizorne interpretacije balkanskih muzičkih tradicionala. A sve je počelo tako što sam, u nameri da obiđem rodni kraj moje porodice, putovao po Balkanu. Zaputio sam se u Bukovinu, odatle mi je familija po majčinoj liniji. Bukovina je predeo na severnim padinama Karpata, jedan deo pripada Rumuniji, a drugi Ukrajini. Putovao sam po zabitima, otkrivao prirodne lepote, ali i raznovrsnu kulturu i muziku. Demografski sastav me je takođe zanimao, potom narodni melos, običaji koji su se i dan-danas zadržali. Tu se nisam zaustavio. Obišao sam i Bugarsku, Grčku, Srbiju, Makedoniju, s velikim uživanjem provodio sam vreme i u Turskoj, proučavajući stare snimke rebetika muzike i titmove ćifteteli plesa.

Šta ste otkrili na tim putovanjima?

– Makedonska starogradska čalgija takođe mi je bila zanimljiva, kao i srodna bugarska čalga. U Srbiji sam otkrio autentično srpsko kolo, zatim čoček, šotu koja je izuzetno popularna na romskim svadbama… Rumunska manela i gerčka laiko ukomponovane su u modernu folk produkciju, dok je turska arabeska upletena u pop i folk arapski zvuk.

Kako ste došli do balkanizma u muzici, pravoslavnog etosa i trubača?

– Najbolje sam otkrio u Srbiji. Tu su, pre svih Boban i Marko Marković, sa kojima sam više puta nastupao, a takođe su redovni gosti na mojim albumima. U Srbiji procentualno ima najveći broj kvalitetnih anonimnih romskih muzičara, verovatno nije slučajno što se poznati festival trube održava u Srbiji. Ima, naravno, još dobrih balkanskih trubačkih sastava, koje promovišem kroz svoju muzičku produkciju, kao što su Taraf de Haidouks, Kočani orkestar, Fanfare Ciocarlia itd. Sarađivao sam i sa istaknutim vokalnim solistima world-music žanra: Efratom Ben-Zuomr, Andreom Paladio, Lijane Zomers… Jedan od mojih omiljenih pevača dolazi, međutim, iz dab muzike, a to je Majkl Romeo.

Niste li prostornu ekspanziju globalizma kroz muziku započeli još u ranim devedesetim?

– Zapravo, jesam. Ali, to je bilo još sredinom i krajem osamdesetih. U devedesetim sam se samo žanrovski još više profilisao. Rođen sam u Frankfurtu, a violinu sam u okviru porodice zasvirao u svojoj šesnaestoj godini. Vežbao sam muziciranje i na drugim instrumentima, ali sam se kasnije opredelio za grafički dizajn. Započeo sam studije, i tako… sve je išlo mirno, dok me jedne večeri nije pozvao drugar i zamolio da mu pomognem kao didžej na privatnoj žurci koju je organizovao. Publici sam puštao muziku koja je za mene bila asocijacija dobre zabave, a to su prvenstveno balkanski trubači. Ostatak je istorija. Naravno, nastupao sam u klubovima širom Evrope, promovišući i neke druge podvrste plesne muzike: downbeat, tehno, freestyle… i uopšteno, sve iz žanra elektronika. Radio sam i sa Rihardom Dorfmajsterom. Ipak, vrištanje i euforiju publike uvek je izazivala balkanska muzika, kojoj sam se kasnije potpuno posvetio. Mislim da nisam pogrešio.