„Virus“ zvani taksi, kako neki od vozača kažu, uvuče vozače u jednu čudnovatu mašineriju koja ostavlja trag za čitav život. Na hiljade novih lica i imena smenjuju se iz dana u dan neverovatnom brzinom. U kola ulaze ljubomorne devojke koje prate svoje momke, trudnice, sumnjiva lica, osobe iz javnog života, a njihove male i velike drame, zauvek ostaju tu, na zadnjem sedištu nekog auta.
Dragan M. vozi taksi, skoro čitav život kako kaže, ovaj posao je jedna velika životna škola, jer se u toku jednog dana smene najrazličitiji tipovi ljudi.
– Pre nekoliko godina vozio sam jednu na izgled veoma pristojnu devojku. Kako je sela u kola odmah je počela da priča svoju tužnu priču, kako je život uopšte nije mazio i kako je pored muža koji joj zagorčava svaki dan nedavno izgubila bebu. Nisam mogao da poverujem u to što mi priča jer i ja sam sa svojom suprugom preživeo isto. Rekla mi je kako moram da je ovdezem prvo do Žarkova, kasnije na još dva mesta, ali nije prestajala da priča o svom tužnom životu. Kada smo stigli do bolnice Narodni front, gde je navodno trebala da se nađe sa sestrom i da nastavimo vožnju, devojka je izašla i zamolila da je sačekam. Nakon dužeg čekanja, shvatio sam da je iskoristila svoju „ tužnu“ priču da me prevari jer sam je 20 kilometara vozio džabe – priča Dragan i dodaje da kada bi ponovo video tu devojku, odveo bi je na piće i čestitao zbog snalažljivosti.
Pojedini taksisti kažu da je najzanimljivije voziti noću jer kako padne mrak u Beogradu se budi jedan potpuno drugačiji duh od onog koji vlada tokom dana. Miki vozi taksi duže od jedne decenije kako kaže priče su različite i dobre i loše, ali dve devojke koje su mu sele u kola kada je imao 29 godina nikada neće zaboraviti.
– Rekle su da ih vozim na Adu, jer idu na neku žurku. Čim su ušle u kola plava, niža devojka me je znatiželjno gledala, kako je vožnja odmicala počele su da me nagovaraju da idem sa njima na žurku, u početku sam se nećkao, ali sam na posletku prihvatio poziv. Pozvao sam još jednog prijatelja da nam se pridruži i posle sjajne žurke, plavuša i ja smo otišli u kola i odvezli se do Brankovog mosta i nastavili druženje. Posle te noći je nikada više nisam video – kaže Miki i dodaje da se u ovom poslu mogu steći i sjajni kontakti.
– Jednom me je zaustavila žena koja boluje od Parkinsonove bolesti, pomogao sam joj da uđe u auto, a ona mi je rekla da idemo po njenog sina u privatnu školu. U toku vožnje me je zamolila da i sutra odem po dečaka jer ona nije u mogućnosti i da nema ko da ga doveze iz škole jer joj je suprug na putu. Počeo sam svaki dan da idem po njega u školu, saradnja se nastavila i zahvaljujući tom susretu moja klijentela je sada daleko ekskluzivnija, a posao se popeo na znatno viši nivo – zaključio je sagovornik Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
