Hoće li trenutni poremećaj odnosa u Turskoj između premijera Redžepa Tajipa Erdogana i uticajne vojske komplikovati i odložiti najsmelije inicijative zemlje za proteklih nekoliko godina – da se konačno napravi iskorak u decenijskim tenzijama sa Jermenima i Kurdima? Restrukturiranje uloge turske vojske od vitalnog je značaja, ali ukoliko Turska ne bude pratila jermenska i kurdska otvaranja, situacija na domaćem terenu, njeni odnosi sa dva naroda, kao i napetosti na Kavkazu će se nesumnjivo pogoršati.
Od nekoliko žarišta u regionu, uključujući i onaj između Gruzije i Rusije povodom Južne Osetije i Abhazije, tenzije između Jermenije i Azerbejdžana povodom Nagorno-Karabaha su među najvećim izazovima.
Što se tiče Gruzije i Rusije, koje su disproporcionalne po veličini, težini i moći s jedne strane je dovoljan razlog da obeshrabri svaki povratak nasilju. Štaviše, ne postoji nijedan zamršeni savez koji komplikuje celu stvar. Gruzija nije članica NATO, a SAD, jasno je neće krenuti u rat sa Rusijom zbog Gruzije.
Jermensko-azerbejdžanska borba je mnogo neizvesnija. To više nije dvosmerni rat između dve male postsovjetske republike, već deo trougla Jermenija – Turska – Azerbejdžan. Takav trougao je direktna posledica procesa normalizacije između Jermenije i Turske, koji je počeo kada su se šefovi država sastali na fudbalskoj utakmici reprezentacija dveju zemalja.
Taj proces sada zavisi od protokola za uspostavljanje diplomatskih odnosa koji su potpisale obe vlade ali ih nije ratifikovao parlament nijedne od dveju zemalja. Kompletiranje procesa zavisi direktno i indirektno od toga kako Jermenija i Azerbejdžan sarađuju u pravcu rešenja pitanja Nagorno-Karabaha. Ova trostrana zavrzlama, ukoliko ne bude pažljivo razmršena, nosi mnogo opasnosti.
Turska, koja je gotovo dve decenije proklamovala podršku Azerbejdžanu, javno je uslovljavala otopljavanje odnosa sa Jermenijom, u zavisnosti od jermenskih ustupaka Azerbejdžanu. Turska, članica NATO, je prema tome strana ovog sukoba i svaki vojni bljesak između Jermenije i Azerbejdžana – mogao bi pokrenuti i rusko mešanje, bilo kroz bilateralno angažovanje sa Jermenima ili preko Organizacija za kolektivni bezbednosni sporazum, čije su članice Rusija i Jermenija. Imajući u vidu energetske brige, svaki konflikt u Azerbejdžanu takođe bi ozbiljno pogodio Evropu. Iran, bi takođe bio pogođen jer je na liniji fronta sa interesima u regionu.
Jermenija i Azerbejdžan više od jedne i po decenije nisu se vojno sukobljavale. Ali, samo zato što je postojala percepcija vojne ravnoteže i nada da će pregovori uspeti. Danas su se oba faktora promenila. Percepcija vojnih pariteta se izmenila. Kako je Azerbejdžan proteklih godina bio galantan u trošenju sredstava na naoružanje možda je ubeđen da je nadmoćniji.
Diplomatski protokoli, u iščekivanju da ih ratifikuju parlamenti dveju zemalja, pali su kao žrtve pogrešnih kalkulacija dveju strana. Jermeni istupaju sa uverenjem da će Turaka pronaći način da izmiri azerbejdžanske interese sa turskim otvaranjem ka Jermeniji i da će otvoriti granice sa Jermenijom bez obzira na napredak u rešenju pitanja Nagorno-Karabaha. Problem je u tome što je Turska prvobitno zatvorila granice upravo zbog Nagorno-Karabaha a ne nekog drugog bilateralnog pitanja.
Turska je uverena da bi potpisivanjem protokola sa Jermenijom i jasnim izražavanjem spremnosti da otvori granice, na neki način Jermeni mogli biti pod pritiskom da reše problem Nagorno-Karabaha mnogo brže ili da ustupe teritorije koje okružuju Nagorno-Karabah.
Postoji sve veće strahovanje da se rešenje pitanja Nagorno-Karabah još ne nazire, jer turska javna podrška podstiče azerbejdžanska očekivanja dok se neki Jermeni plaše da bi tajni dogovor njihovih suseda mogao da ih izbaci sa koloseka sporazuma.
Ovo je turski trenutak istine. Jermensko-turski diplomatski proces je obustavljan, i napori turske vlade ka pomirenju sa brojnom kurdskom manjinom su pogoršani. Upravo će gubitak poverenja između Kurda i Turaka na istoku Turske uzdrmati ionako klimavu stabilnost u kojoj su do nedavno uživali, gubitak nade za rešenje spora Nagorno-Karabaha mogao bi okončati probni vojni mir između Jermena i Azerbejdžanaca.
No situacija nije nepovratna. Beskonačni javni sparing između turskih i jermenskih zvaničnika preko medija nije od pomoći. Vreme je da lideri obe zemlje progovore privatno i direktno, uz razumevanje nestabilnosti koja bi mogla biti rezultat svakog neuspeha da se upotpuni diplomatsko otvaranje koje su dve strane inicirale.
Dakle, kao što Turska pokušava da se nosi sa posledicama svoje istorije kod kuće i redefiniše vojnu ulogu u društvu, ona mora resetovati svoje izmučeno partnerstvo sa Jermenima. Dve strane se moraju osvrnuti nazad, nepristrasno sagledati situaciju, priznati nedostatke u protokolima, obratiti se drugoj strani sa minimalnim zahtevima i imati na umu da jedinstveni dokument neće zalečiti sve rane ili izbrisati sve strahove. Međunarodna zajednica mora podržati ove napore. Problem ne bi trebalo da bude odbačen kao puko svođenje starih računa. Jer to je u korist budućnosti regiona važnog za evroazijski mir.
Autor je ministar spoljnih poslova Jermenije (1998-2008)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
