Kreščendo prepirki i gorčine u Evropi nekome sa strane mogao bi izgledati kao neizbežna posledica žučnog finala koje igraju Grčka i njeni poverioci. U stvari, evropski lideri konačno počinju da otkrivaju pravu prirodu tekućeg spora o dugu, a odgovor uopšte nije prijatan: reč je o vlasti i demokratiji mnogo više nego o novcu i demokratiji.
Naravno, ekonomija iza programa koji je „trojka“ (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond) natovarila Grčkoj pre pet godina je bila bezdana i dovela do pada od 25 odsto BDP-a ove zemlje. Ne mogu da se setim depresije, iz bilo kog vremena, koja je bila toliko svesno pokrenuta i sa tako katastrofalnim posledicama: na primer, stopa nezaposlenosti mladih u Grčkoj sada je veća od 60 odsto.
Neverovatno je što je trojka odbila da prihvati odgovornost za bilo koju posledicu i da prizna koliko su njeni modeli i prognoze bili pogrešni. Ali još je veće iznenađenje što lideri Evrope ništa nisu naučili. Trojka od Grčke i dalje traži da dostigne primarni suficit budžeta (plaćanje kamata se ne računa) od 3,5 odsto BDP-a do 2018. godine.
Ekonomisti širom sveta osudili su ovaj cilj kao kaznenu meru, jer ona će se neizbežno završiti još dubljom krizom. Zapravo, čak i ako dug Grčke bude restrukturisan i više nego što se može zamisliti, zemlja će ostati u depresiji ako njeni birači prihvate meru trojke na iznenada raspisanom referendumu za predstojeći vikend.
Kada je reč o pretvaranju visokog primarnog deficita u suficit, malo zemalja uspelo je da postigne ono što su Grci učinili u poslednjih pet godina. I mada je cena ljudske patnje bila krajnje visoka, poslednji predlozi grčke vlade u velikoj meri su išli u pravcu zahteva njenih poverilaca.
Treba da budemo jasni: gotovo ništa od ogromne sume novca pozajmljenog Grčkoj zapravo nije završilo tamo. Novac je otišao poveriocima iz privatnog sektora – među njima nemačkim i francuskim bankama. Grčka je dobila mrvice, ali je zato platila visoku cenu da očuva bankarske sisteme ovih zemalja. MMF-u i drugim „zvaničnim“ poveriocima ne treba novac koji traže. U uobičajenim okolnostima, novac koji bi prispeo bi najverovatnije ponovo bio pozajmljen Grčkoj.
Ali – to opet treba reći – ovde nije reč o novcu. Reč je o korišćenju „rokova“ da se Grčka prisili da poklekne i da prihvati neprihvatljivo – ne samo mere štednje, već i druge regresivne i kaznene politike.
Ali zašto Evropa to radi? Zašto su se lideri Evropske unije opirali referendumu i odbijali da Grčkoj produže rok za isplatu naredne tranše MMF-u za samo nekoliko dana preko predviđenog 30. juna? Nije li Evropa isto što i demokratija?
U januaru su građani Grčke glasali za vladu rešenu da prekine sa štednjom. Da je vlada, jednostavno, ispunila obećanja iz kampanje, već bi odbila predlog. Međutim, želela je Grcima da da priliku da vagaju na ovu temu, tako važnu za buduću dobrobit njihove zemlje.
To uvažavanje narodne legitimnosti nije u skladu sa politikom evrozone koja nikada nije bila demokratski projekat. Većina vlada njenih država članica nije tražila podršku naroda da monetarnu suverenost prenesu na Evropsku centralnu banku. Kada je švedska vlada to učinila, Šveđani su rekli „ne“. Shvatili su da će nezaposlenost rasti ako monetarnu politiku zemlje bude vodila centralna banka jednoumno usredsređena na inflaciju (takođe su shvatili da će finansijskoj stabilnosti biti poklonjeno nedovoljno pažnje). Ekonomija bi patila jer je ekonomski model evrozone zasnovan na odnosima moći koji radnike stavljaju u nepovoljan položaj.
I sada, ono što zasigurno vidimo 16 godina pošto je evrozona institucionalizovala takve odnose – jeste antiteza demokratije: mnogi evropski lideri žele da vide leđa levičarskoj vladi premijera Aleksisa Ciprasa. Najzad, krajnje je neugodno da u Grčkoj imate vladu toliko suprotstavljenu onoj vrsti politike koja je učinila sve da uveća nejednakost u puno naprednih zemalja i toliko rešenu da zauzda raspojasanu moć bogatih. Oni izgleda veruju da mogu da sruše grčku vladu maltretirajući je kako bi prihvatila sporazum koji je u suprotnosti sa njenim mandatom.
Teško je dati savet Grcima kako da glasaju 5. jula. Nijedno rešenje – prihvatanje ili odbijanje uslova trojke – neće biti lako i oba nose ogromne rizike. „Da“ bi značilo gotovo beskrajnu depresiju. Možda bi potrošena zemlja – ona koja je prodala sve što ima i čiji su sjajni mladi ljudi emigrirali – konačno mogla dobiti oproštaj dugova; možda bi smežurana u ekonomiju sa srednjim prihodima Grčka najzad mogla da dobije pomoć od Svetske banke. Sve ovo može da se dogodi u narednih deset godina ili u deceniji posle njih.
Suprotno tome, „ne“ bi makar otvorilo mogućnost da Grčka, sa svojom snažnom demokratskom tradicijom, uzme svoju sudbinu u svoje ruke. Grci bi mogli dobiti priliku da oblikuju budućnost koja, iako možda ne tako prosperitetna kao ranije, daleko više obećava od sadašnje beskrupulozne torture.
Ja znam kako bih glasao.
Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i profesor na Univerzitetu Kolumbija
Copyright: Project Syndicate, 2015.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
