Poslednja šansa za Iran

Cilj razgovora, kojima predsedavaju visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton i iranski pregovarač Saed Džalili, i dalje je ubediti Iran da obustavi obogaćivanje uranijuma i povinuje se rezolucijama Saveta bezbednosti te svojim obavezama predviđenim Sporazumom o neširenju nuklearnog oružja. Međutim, nekoliko faktora trenutne pregovore čini strateški još značajnijim.

Prvo, politički i ekonomski uslovi u Iranu značajno su se promenili od poslednje runde pregovora. Međunarodni pritisak je sve jači naročito od kada je Međunarodna agencija UN za atomsku energiju u novembru prošle godine potvrdila da nuklearni program Irana napreduje ka proizvodnji oružja umesto električne energije ili medicinskih izotopa. Takođe, uvedene su i nove sankcije na iranski izvoz i transakcije Centralne banke. Iako je porast cena energenata na globalnom nivou dao Iranu izvestan predah u proteklih nekoliko meseci, potrošači su posledice sankcija osetili mnogo više nego ikad. Rial je izgubio 40 odsto svoje vrednosti od oktobra (čineći uvoz manje pristupačnim) dok su finansijske transakcije postale mnogo skuplje i komplikovanije za vladu, poslovni svet i domaćinstva.

Iznad svega, iransko rukovodstvo je podeljeno i oslabljeno. Odnosi između predsednika Mahmuda Ahmadinežada i vrhovnog lidera ajatolaha Alija Hameneija su sve gori, dok rastu napetosti unutar Revolucionarne garde. Ostaje da se vidi kako će ove političke okolnosti uticati na pregovore.

Drugo, regionalni položaj Irana oslabljen je talasom arapskih revolucija, naročito u Siriji, krucijalnoj državi imajući u vidu strateške odnose Damaska sa Iranom i Rusijom. Sirija je glavni iranski saveznik na Bliskom istoku, ali i jedina zemlja van bivšeg Sovjetskog Saveza u kojoj Rusija ima svoju vojnu bazu. Ruska potreba da uskladi svoju ulogu u ovim pregovorima sa interesima u Siriji ionako komplikovani dijalog čini još težim.

Strategija u vezi sa zalivskim sunitskim monarhijama takođe se izmenila. Danas u odnosima ovih zemalja sa Iranom i Sirijom ima mnogo više trzavica nego proteklih decenija. Predvođene Katarom i Saudijskom Arabijom, one otvoreno nude mogućnost naoružavanja sirijskih pobunjenika u cilju svrgavanja predsednika Bašara Asada. Pored toga, naftne rezerve Saudijske Arabije su tolike da mogu da neutralizuju gubitke u globalnom snabdevanju kao posledice sankcija na iranski izvoz nafte.

Kina, koja je sve više energetski zavisna od država Zaliva, moraće to da ima na umu za pregovaračkim stolom. Zajedno sa Rusijom, Kina je podržala Siriju u Savetu bezbednosti, a nedavno je otkriveno da je Iran pomogao Siriji da prkosi međunarodnim sankcijama tako što joj je obezbedio brod za transport nafte iz Sirije ka državnoj kompaniji u Kini. Treće, Izrael ionako nezadovoljan ishodom prethodnih runda pregovora, postaje sve nervozniji. Imajući u vidu da iranski nuklearni program napreduje, Izrael zagovara vojnu intervenciju 2012., pre nego što situacija, kako je rekao ministar odbrane Ehud Barak, prođe „zonu imuniteta“.

Premijer Benjamin Netanjahu je prošlog meseca pred članovima AIPAC, najveće proizraelske lobističke grupe u SAD, naglasio je da je situacija alarmantna. Pregovori će biti dugi, sa mnogim usponima i padovima, a dodatno ih komplikuje činjenica da se održavaju tokom izborne godine u SAD, gde je opoziciona Republikanska partija mnogo više naklonjena Netanjahuovoj poziciji.

Konačno, američki predsednik Barak Obama zna da njegov reizbor zavisi od izbegavanja grešaka u ovom slučaju. Politička optika, to jest upravljanje javnim mnjenjem povodom Irana, biće veoma važan deo pregovora.

Za sada, Amerika drži otvorenim kanal za direktan dijalog sa Iranom. Prvog dana pregovora u Istanbulu, Džalili je prihvatio predlog Vašingtona da se održi bilateralni iransko-američki sastanak tokom pregovora i da sve strane razmotre dosadašnje rezultate, što je korak u pravom smeru. Iran možemo sprečiti da napravi nuklearno oružje jedino ako ga odgovorimo od želje da ga poseduje. A najbolji način za to su i dalje pregovori, a ne sila. Niko nije izračunao kakve bi bile posledice rata, a svi imaju dobar razlog da sednu i razgovaraju.

Autor je predsednik Centra za globalnu ekonomiju i geopolitiku ESADE i član Bruking instituta